Dolazak Senke

Ordejt je zurio na jug, ka Emondovom Polju, s debele grane jednog lisnatog hrasta na obodu Zapadne šume. Nemoguće. Bičuj ih. Oderi im kožu. Sve se odvijalo prema zamisli. Čak je i Isam igrao kako je on želeo. Zastoje glupak prestao da dovodi Troloke? Trebalo je da ih dovede toliko da se čitave Dve Reke zacrne! Pljuvačka mu se cedila sa usana, ali nije to primetio; nije primetio ni da grabi rukom prema pojasu. Muči ih dok im srca ne popucaju! Zdrobi ih sa zemljom, neka vrište! Sve je dao da dovuče Randa al’Tora ovamo, a ovako se završilo! Dve Reke nisu ni okrznute. Ono nekoliko spaljenih poseda se ne računa, kao ni nekoliko seljana živih odranih pred troločkim kotlovima.

Želim da Dve Reke proguta vatra, da gore takvom vatrom da se pamti još hiljadu godina!

Pogledao je barjak koji se vijorio iznad sela, i onaj nešto bliži. Skerletna vučja glava na skerletno obrubljenoj belini, i crveni orao. Crven kao krv koju Dve Reke moraju pustiti da bi Rand al’Tor kriknuo. Maneteren. To bi trebalo da je barjak Maneterena. Neko im je, izgleda, pričao o Maneterenu. Šta ove budale znaju o slavi Maneterena! Maneteren. Da

. Postojali su i drugi načini da ih namuči. Toliko se zasmejao da umalo ne pade s hrasta – shvatio je da se više ne pridržava obema rukama, već da je jednom rukom zgrabio opasač na kome više nije bilo bodeža. Smeli se iskrivi u izraz mržnje dok je gledao u šaku. Bela kula mu je otela ono što mu pripada, po pravu starijem i od Troločkih ratova.

Spustio se na zemlju i uzverao na konja, pa pogleda svoje saputnike. Svoje pse. Tridesetak preostalih Belih plaštova više nisu nosili bele plaštove. Sada su bili u rđom načetim oklopima, a Bornhald im nikad neće prepoznati sumorna, podozriva lica, neumivene i neobrijane obraze. Ljudi su posmatrali Ordejta sumnjičavo, ali bez straha..Nisu se osvrtali ni na Mirdraala koji beše među njima, s ljigavim bledim licem, bezokog i krutog izraza poput njihovih. Polučovek se plašio da će ga Isam pronaći; Isam nije bio nimalo zadovoljan kada je napad na Tarensku Skelu dozvolio tolikom izbeglom narodu da pronese glas o događajima u Dve Reke. Ordejt se zakikota, zamišljajući Isama na muci. Taj čovek je problem za neko drugo vreme, ako je uopšte preži veo.

„Idemo prema Tar Valonu“, viknuo je. Čeka ih naporno jahanje ako misle da stignu na skelu pre Bornhalda. Barjak Maneterena, uzdignut u Dvema Rekama posle tolikih vekova. Kako ga je Crveni Orao nosio nekada davno. „Ali prvo do Kaemlina!“ Bičuj ih! Oderi im kožu! Neka najpre ispaštaju Dve Reke, pa Rand al’Tor, a potom...

Nasmejao se i poterao konja u galop kroz šumu, prema severu. Nije se osvrtao da pro veri da li ga ostali prate. Pratiće ga. Sada nemaju izbora.

57

Slamanje u Trostrukoj zemlji

Rastopljeno popodnevno sunce peklo je Pustaru i bacalo senke preko severnih planina, neposredno ispred njih. Milje i milje sprženih brda proticale su ispod Džede’enovih kopita kao razigrani talasi u okeanu raspukle ilovače. Rand nije skidao pogled s planina još otkad su se prvi put ukazale, prethodnog dana; nisu bile ovenčane snegom, nisu bile visoke kao Maglene planine, a kamoli kao Kičma sveta, ali behu sačinjene od nazubljenih gromada smeđeg i sivog kamena – prošaranog žućkastim ili crvenim trakama ili blistavim zrnevljem – toliko ispreturanog da bi putnik radije pokušao da peške pređe Zmajev zid. Uzdahnuo je, pa se zavali u sedlo i pritegnu šoufu koju je nosio uz svoj crveni kaput. U tim planinama leži Alkair Dal. Bliži se nešto nalik kraju, ili početku. Možda i jednom i drugom. Možda vrlo brzo.

Plavokosa Adelin je lagano koračala ispred pegavog pastuva, a još devet preplanulih Far Dareis Mai održavalo je širok prsten oko njega. Sve su nosile koplja i štitove, sklopljene lukove na leđima i crne velove spuštene niz grudi. Randova počasna straža. Aijeli je nisu tako nazivali, ali Device su pošle ka Alkair Dalu radi Randove časti. Toliko različitih odnosa, a možda je razumeo samo pola od svega što je video.

Na primer, Avijendin odnos prema Devicama i njihov prema njoj. Većim delom vremena, kao i sad, koračala je uporedo s njegovim konjem, ruku prekrštenih pod maramom koju je nosila oko ramena; zelene oči su joj lutale planinama, a sa Devicama nije progovarala više od reči ili dve.

Tu ništa nije bilo neobično; prekrštene ruke su bile srž stvari. Device su znale da ona nosi narukvicu od slonovače, ali su se pretvarale da je ne primećuju; ona nije želela da je skine, ali bi skrivala ruku kad god bi joj se učinilo da je neka od njih posmatra.