Dolazak Senke

Svi pogledi su sad bili uprti u nove konjanike na vrhu brda. Nekoliko stotina Aijela, muškaraca u kadin’soru i dugokosih žena odevenih u suknje, košulje i marame bili su znatiželjna publika. Magarci izvukoše Kaderova prašnjava bela kola na vrh brda, negde s desne strane, i Aijeli usmeriše pažnju ka njima; na kočijaškoj klupi sedeli su krupni torbar u svom sve tlom kaputu i Isendra, sva u beloj svili, s odgovarajućim suncobranom. Pratila ih je Keilina zaprega, kojom je upravljao Natael, a za njom i ostala kola s arnjevima, te najzad i tri ogromna vozila s vodom, nalik buradi na točkovima. Svi su gledali u Randa dok su kola tutnjala praćena škripom nepodmazanih osovina, Kader, Isendra, Natael sa svojim šarenim ogrtačem, krupna Keila u snežnobelom ruhu, s belim čipkanim šalom iznad koštanih češljeva u kosi. Rand potapša Džede’enov izvijeni vrat. U udolinu vašara ulila se sva sila muškaraca i žena, spremnih da dočekaju zaprege. Šaidoi su iščekivali. Uskoro.

Egvena pritera svoju sivu kobilu uz Džede’ena; šarac je pokušao da je onjuši, a zauzvrat dobi ugriz. „Nisi mi dao priliku da popričam s tobom još od Hladnih stena, Rande.“ Nije odgovarao; ona je sada bila Aes Sedai, ali ne samo zbog toga što se tako prozvala. Pitao se uhodi li i ona njegove snove. Lice joj je bilo napeto, tamne oči umorne. „Ne zatvaraj se u sebe, Rande. Nisi sam u borbi. Drugi se, takođe, bore u tvoje ime.“

Namrštio se i okrenuo glavu da je ne gleda. Prvo su mu pali na pamet Emondovo Polje i Perin, ali ona nije mogla znati kuda je Perin otišao. Najzad je progovorio: „Šta hoćeš da kažeš time?“

„Ja se borim za tebe“, reče Moiraina i pre nego što je Egvena stigla da zausti, „i Egvena isto.“ Dve žene se hitro zgledaše. „Ljudi se bore u tvoje ime, a da toga nisu svesni ni koliko ti. Ti zaista ne shvataš kakvu silu namećeš Čipki Doba? Talasi tvojih odluka, talasi samog tvog postojanja šire se kroz Čipku i menjaju tkanje životnih niti kojih nikad nećeš ni biti svestan. Nikako nisi sam u bici. Pa ipak, stojiš u samom srcu mreže koju nazivamo Sara. Ako posrneš, ako padneš, sve će propasti. Pošto ja ne mogu s tobom u Alkair Dal, dozvoli da te Lan prati. Dodatni par očiju da ti čuva leđa.“ Zaštitnik se neznatno obrnu u sedlu i namršti na nju. Nije bio voljan da je ostavi samu kada su Šaidoi spremni za ubijanje.

Rand je shvatio da nije trebalo da primeti onaj pogled koji je sevnuo između Moiraine i Egvene. Čuvale su, dakle, neku tajnu pred njim. Egvena je imala oči Aes Sedai, mračne i zatvorene. Avijenda i Device se vratiše kraj njega. „Neka Lan ostane kraj tebe, Moiraina. Far Dareis Mai nose moju čast.“

Moirainine usne se pomalo stisnuše, ali Device su ovo očigledno dočekale kao ispravno i lica im se ozariše osmesima.

U udolini, Aijeli stadoše da se okupljaju oko kočijaša koji su isprezali mule, ali nisu svi bili obuzeti Aijelima. Keila i Isendra su se ljutito gledale sa svojih zaprega. Natael je napeto razgovarao s jednom ženom, a Kader sa drugom, i one naposletku obustaviše dvoboj pogledima. Njih dve se već podugo nisu trpele. Da su bile muškarci, odavno bi među njima bilo pesničenja, smatrao je Rand.

„Čuvaj se, Egvena“, kaza Rand. „Svi se čuvajte.“

„Čak ni Šaidoi ne smej u da se suprotstave Aes Sedai“, reče mu Amis, „niti Bair, Melaini i Meni. Neke stvari su čak i izvan njihove moći.“

„Samo se čuvajte!“ Nije želeo da zvuči tako oštro. Čak ga je i Ruark popreko pogledao. Ne razumeju, a on ne sme da im objasni. Ne još. Čija će zamka prva uhvatiti plen? Morao je da stavi svačiji život na kocku.

„Šta je sa mnom, Rande?“, iznenada se javi Met. Nesvesno je prevrtao zlatni novčić među prstima. „Da li bi se bunio da ja pođem s tobom?“

„Zar želiš? Mislio sam da ćeš ostati s torbarima.“

Met namršteno pogleda prema kolima, pa onda u Šaidoe postrojene pred uzanim prolazom. „Čini mi se da se nećemo lako izvući odavde ako pogineš. Spaljen da sam, stvarno me prebacuješ iz jednog kotla u... Dovienya“ promrsio je – nije mu bio prvi put da to izgovara; Lan je objasnio Randu da to znači „sreća“ na Starom jeziku – i bacio zlatni novčić u vazduh. Pokušao je da ga zgrabi, ali novčić mu se odbi od prstiju i pade na zemlju. Nekako, uprkos verovatnoći, dočekao se na ivicu i skotrljao nizbrdo, odskačući preko pukotina u spečenoj ilovači, sijajući se na suncu, pravo do zaprega gde se konačno primirio. „Spaljen da sam, Rande“, zarežao je, „hoćeš li ikad prekinuti s tim!“

Isendra podiže novčić i opipa ga, zagledana ka vrhu brda. U istom smeru piljili su i Kader, Keila i Natael.

„Možeš da pođeš“, kaza Rand. „Ruarče, nije li vreme?“

Poglavar klana se osvrtao. „Da. Otprilike...“ Iza njegovih leđa, frule zasviraše neki spori ples. „...sada.“

Uz zvuke frula začulo se i pevanje. Pošto dostignu punoletstvo, aijelski dečaci pevaju samo u posebnim prilikama. Kad se Aijel prihvati koplja, peva samo borbene pesme i žalopojke za mrtvima. Sigurno su i glasovi Devica prihvatili deo u toj skladnoj pesmi, ali duboki muški glasovi su ih nadjačali.