Dolazak Senke

Oštre munje sevnuše iznad Alkair Dala, a vetar dolete iz svih pravaca i zaurla kroz ždrelo kanjona da uguši viku Aijela. Vihor je nanosio tragove vode, sve gušće, dok se na kraju nije dogodilo nešto što niko od ovih ljudi u životu nije video. Počela je da pada lagana kiša. Vetar je vrištao i kovitlao se, divlje munje su cepale nebo, a kiša je postajala sve snažnija, dok ne postade težak pljusak. Voda se slivala niz stenu, slepila mu je kosu na glavi i košulju na leđima, i zamutila sva obličja dalja od pedeset koračaja.

Kiša najednom prestade da ga poliva; nevidljiva kupola beše raširena oko njega, i on odgura Meta i Taardade. Kroz vodu što se slivala nejasno je video kako Adelin udara o štit, kako pokušava da se probije do njega.

„Prava si budala, kako se poigravaš sa ovim glupacima! Uništavaš sve moje zamisli, sav moj trud!“

Voda mu se cedila niz lice dok se okretao da se suoči s Lanfear, Njena bela haljina sa srebrnim opasačem bila je potpuno suva, a talasi crne kose posuti srebrnim zvezdicama i polumesecima netaknuti kapima kiše. Krupne crne oči su ga ljutito streljale, gnev je krivio predivno lice.

„Nisam očekivao da se ovako rano razotkriješ“, prošapta on, pun Moći; podivljala oluja ga je nosila i on se očajnički borio, ali nije dozvolio da mu se to čuje u glasu. Nije ni morao da povuče još Moći, samo da je pusti da nadire dok mu od kostiju ne ostane tek pepeo. Pitao se može li ona da ga odseče štitom dok saidin doslovno ključa u njemu; nije znao, ali prihvatao je i tu mogućnost. „Znam da nisi sama. Gde je on?“

Lanfear stisnu svoje dražesne usne. „Znala sam da se odao čim ti je kročio u san. Sve bih sredila da njegov strah...“

„Znam još od početka“, prekide je on. „Očekivao sam to još otkad sam : napustio Kamen Tira. I to upravo ovde, gde su svi videli kako sam usređsređen na Ruidean i Aijele. Zar misliš da nisam očekivao da će neki od vas poći za mnom? Ali klopka je moja, Lanfear, ne tvoja. Gde je on?“ Poslednje reči već behu leden povik. Osećanja su mu nesputano prštala unutar Praznine, praznine koja nije prazna, praznine koju ispunjava Moć.

„Ako si znao“, planu ona, „zašto si ga tako odjurio svojom pričom o ispunjenju sudbine, o onome što moraš činiti?“ Reči su joj od prekora otežale kao stenje. „Dovela sam Asmodeana da te uči, ali on menja namere ako se jednom pokažu preteškim. Sada je umislio da je našao nešto bolje u Ruideanu. Već je otišao tamo, a ti gubiš vreme. Kuladin, Draghkari, svim time ti je samo odvraćao pažnju da se osigura. Sve moje namere su se izjalovile zbog tvoje tvrdoglavosti! Imaš li ti pojma koliko će mi teško biti da ga ponovo nagovorim? Jer to mora biti on. Demandred, Rafhin ili Samael bi te radije ubili nego što bi te ičemu naučili, osim ako nisi vezan kao pseto pod njihovim nogama!“

Ruidean. Da. Naravno. Ruidean. Koliko nedelja puta ka jugu? Pa ipak, jednom je uspeo da učini nešto. Kad bi se samo setio kako... „A ti si ga pustila? Posle toliko priče kako ćeš mi pomoći?“

„Rekla sam da neću otvoreno! Šta to toliko vredno u Ruideanu on može pronaći da bi opravdalo moje razotkrivanje? Biće vremena za to kada pristaneš da staneš uz mene. Seti se mojih reči, Lijuse Terine.“ Glas joj postade zavodljiv; pune usne se napućiše, a oči kao da su htele da ga udave svojom beskonačnom dubinom. „Dva silna sa’angreala. Uz njihovu pomoć možemo izazvati...“ Ovog puta je sama zastala. Setio se.

Upotrebio je Moć da previje stvarnost, da savije delić svega što postoji. Pod kupolom, ispred njega, otvoriše se vrata. Samo se tako moglo opisati. Otvor što vodi u tamu, u neko drugo mesto.

„Izgleda da se ponečega sećaš.“ Odmerila je prolaz, pa ga najednom sumnjičavo pogleda. „Zašto si tako nestrpljiv? Šta je to u Ruideanu?“

„Asmodean“, sumorno je odgovorio. Pomalo je oklevao. Nije video ništa izvan kupole oblivene kišom. Šta se događa napolju? I Lanfear. Kad bi se samo setio kako je uspeo da odseče Egvenu i Elejnu. Kad bih samo mogao da se nagnam da ubijem ženu koja mi se stalno mršti. Ona je jedna od Izgubljenih

! Bilo je to nemoguće, kao i u Kamenu.

Koraknuo je kroz vrata, ostavivši nju na useku u steni, i zatvorio se. Sigurno je i sama umela da ih stvori, ali će je to barem usporiti.

58

Klopke Ruideana

Čim su vrata iščezla, obujmi ga tama. Crnilo se prostiralo na sve strane, pa ipak nije bio slep. Nije osećao toplotu ni hladnoću, koliko god bio mokar. Samo postojanje. Obične stepenice od sivog kamena uzdigoše se pred njim, svaki stepenik lišen potpore, a krajevi su mu nestajali u tami. Nije mu bio prvi put da vidi ovako nešto; nekako je znao da će tim putem stići kud je naumio. Istrčao je uz nemoguće stepenište, a čim bi podigao mokru čizmu sa stepenika, kamen bi izbledeo i nestao. Postojali su samo predstojeći stepenici, oni koji ga vode tamo gde mora poći. Tako je bilo i pre.