Dolazak Senke

U tom trenu ljudi u useku primetiše novopridošlice. Sačekali su njihov prilazak u potpunoj tišini, smrknutih lica, dok se Sevana još ljuće mrštila. Bila je lepa žena, ne beše još zašla u srednje godine – a izgledala je još mlađe okružena muškarcima koji jesu – ali imala je pohlepna usta. Poglavari klanova bili su dostojanstveni, čak i Han, na neki ogorčen način; njene bledozelene oči behu proračunate. Rand do sada nije video ovakvu Aijelku; belu je košulju nosila raskopčanu tako da su joj grudi ostale gotovo nage, izuzev mnoštva ogrlica. Poglavare klanova mogao je prepoznati i po ponašanju, ali ako je Sevana bila gospodarica krova, nije imala nikakve sličnosti s Lijanom.

Ruark ostavi koplja, štit, luk i tobolac Crvenim štitovima, priđe do useka i pope se. Rand dodade uzde Metu – ovaj pređe pogledom preko okupljenih Aijela i promuca: „Neka sreća bude s nama!“, a Adelin zaklima glavom da ohrabri Randa – i sjaha pravo na usek. Zapanjen žamor zakotrlja se kroz kanjon. „Šta to radiš, Ruarče?“, ljutito upita Han. „Zašto si doveo tog mokrozemca? Ako već nećeš da ga ubiješ, ne dozvoli da stoji s poglavarima.“

„Ovaj čovek, Rand al’Tor, došao je da se obrati poglavarima klanova. Zar vam šetači kroz snove nisu rekli da će doći sa mnom?“ Ruarkove reči izazvaše još jače romorenje glasova.

„Mnogo mi je toga Melaina rekla, Ruarče,“ odmereno reče Bael, mršteći se na Randa. „Rekla je da je Onaj Koji Dolazi sa Zorom izašao iz Ruideana. Nisi valjda ozbiljan...” Zaćutao je, u neverici.

„Ako ovaj mokrozemac sme da govori”, hitro dobaci Sevana, „sme i Kuladin.” Podigla je svoj nežni dlan, a Kuladin se uspentra preko ivice, ljutit i zajapuren.

Han mu se suprotstavio. „Silazi, Kuladine! Dovoljna je muka što je Ruark prekršio običaj, ne moraš i ti!“

„Dosta je bilo izlizanih običaja!”, povika plamenokosi Šaido i strže svoj sivosmeđi kaput. Nije morao da viče – reči su odjekivale čitavim kanjonom – ali nije spuštao glas. „Ja sam Onaj Koji Dolazi sa Zorom!” Zavrnuo je rukave i podigao pesnice u vazduh. Oko obe podlaktice uvijalo mu se po jedno zmijoliko stvorenje grimiznozlatnih krljušti metalnog sjaja, s po pet zlatnih kandži na nogama, i zlatnim grivama preko zglobova. Dva savršena zmaja. „Ja sam Kar’a’karn!” Uzvratila mu je gromovita vika – Aijeli poskakaše na noge i radosno zaklicaše. Poglavari septi su takođe ustali. Taardadi se zabrinuto zbiše, dok su svi ostali urlali.

Poglavari klanova, uključujući i Ruarka, bili su zaprepašćeni. Adelin i Device pritegoše koplja kao da će im svakog trena ustrebati. Met pogleda ka izlazu iz kanjona, pa natuče šešir i privede konje bliže useku u steni; krišom je davao Randu znak da se vrati u sedlo.

Sevana se zlurado osmehnu i poravna maramu, a Kuladin priđe ivici useka, uzdignutih ruku. „Donosim promene!”, povikao je. „U skladu s Proročanstvom, donosim novo vreme! Ponovo ćemo preći Zmajev zid i uzeti ono što nam pripada! Mokrozemci su slabi, ali bogati! Setite se blaga koje smo prošli put zaplenili u Mokrozemlju! Ovog puta, uzećemo sve! Ovog puta...!”

Rand je dozvolio da ga čovek zaspe rekom reči. Pomišljao je na mnogo šta, ali ne i na ovo. Kako?

Reč mu je polako klizila kroz glavu; nije mogao da poveruje u sopstvenu smirenost. Polako je svukao kaput, pa odluči da ipak uzme angreal iz džepa; gurnuo ga je za pojas, a onda odbaci kaput i stade na ivicu useka. Polako je razvezao rukave, podigao ruke, i one se razotkriše.

Okupljenim Aijelima trebalo je nekoliko trenutaka da shvate kako i oko njegovih ruku sijaju krivudavi zmajevi. Tišina je nastupala polako, ali na kraju ostade grobna. Sevana je zinula u čudu; nije imala pojma o ovome. Kuladin očito nije smatrao da će Rand tako brzo stići, a nije joj pomenuo ni da nije jedini koji nosi oznake. Kako? Mora da je verovao da će imati vremena; kada bi preuzeo vodstvo, Randa bi proglasio varalicom. Svetlosti, kako? Poglavari klanova su sada bili ošamućeni kao i gospodarica krova uporišta Komarda, svi izuzev Ruarka. Dva čoveka nose znak, a Proročanstvo je reklo da može biti samo jedan.

Kuladin je, izgubljen u priči, mahao rukama da bi svi videli, „...neće stati na zemlji prekršitelja zaveta! Uzećemo svu zemlju, do Aritskog okeana! Mokrozemci se ne mogu suprotstaviti...“ Najednom je shvatio da je radosnu viku smenila tišina. Znao je i zašto. Nije se ni okrenuo da pogleda Randa, a povika: „Mokrozemac! Vidite njegovu odeću! Mokrozemac!“