Dolazak Senke

„Ne bojim se!“, povika Kuladin. „Niko me ne može nazvati plašljivcem! Gledao sam i ja očima svojih predaka! Video sam kako smo došli u Trostruku zemlju! Video sam našu slavu! Slavu koju đu nam povratiti!“

„Ja sam video Doba legendi“, izjavi Rand, „i polazak Aijela ka Trostrukoj zemlji.“ Ruark ga uhvati za ruku, ali Rand ga otrese. Ovaj trenutak je suđen, još pri prvom zboru Aijela pred Ruideanom. „Video sam Aijele kada su se još zvali Da’šain Aijeli i pratili Put lista.“

„Ne!“, urlik odjeknu čitavim kanjonom. „Ne! Ne!“, iz hiljadu grla. Koplja se digoše u vazduh i obasja ih sunce. Čak su i neki poglavari septi Taardada vikali. Adelin slomljeno diže pogled ka Randu.

Met mu je nešto doviknuo, ali nije nadjačao grmljavinu. Žustro je mahao prema njegovom sedlu.

„Lažove!“ Kanjon pronese Kuladinov povik gneva izmešanog s ponosom iznad glava čitavog skupa. Sevana ga ščepa, mahnito tresući glavom – sigurno je do sada shvatila da je on varalica, ali bi možda i mogli da se izvuku ako ga ućutka. Kao što se Rand i ponadao, Kuladin je odgurnu. Znao je da je Rand prošao kroz Ruidean – svakako nije verovao u svoje reči – ali nije mogao da veruje njegovoj priči. „Sopstvenim ustima je dokazao da je varalica! Oduvek smo ratnici! Oduvek! Od početka vremena!“

Koplja su pretila, a urlanje postajalo sve jače, ali Bael, Erim, Džeran i Han behu nepomični i nemi kao kamen. Sada su znali. Kuladin, nesvestan njihovih pogleda i opijen sobom, ponovo isturi zmajeve na rukama.

„Zašto?“, tiho upita Ruark Randa. „Zar nisi razumeo zašto ne govorimo o Ruideanu? Da se ne bismo suočili s istinom da smo bili suprotnost svemu u što verujemo, isto što i prezreni Zalutali, koje vi nazivate Tuata’anima. Ruidean ubija one koji ne mogu da se suoče s tim. Samo jedan od trojice muškaraca preživljava Ruidean. Sada si to izrekao pred svima. To neće ostati ovde, Rande al’Tore. Proneće se. Koliko će njih moći to da podnese ?“

Povratiće vas, i uništiti. „Ja donosim promene“, tužno odgovori Rand. „Ne mir, već metež.“ Uništenje me svuda prati Postoji li neko mesto koje neću uništiti?

„Kako bude, biće, Ruarče. Ne mogu protiv toga.“

Tren potom, Aijel promrmlja: „Kako bude, biće.“

Kuladin je još šetkao gore-dole urlajući o slavi i osvajanju, nesvestan da mu poglavari klanova zure u leđa. Sevana ga uopšte nije gledala; njene bledozelene oči streljale su poglavare, duboko je disala kroz iskežene zube tako da su joj se grudi nadimale. Sigurno je pročitala njihove poglede.

„Rand al’Tor“, oglasi se Bael i raseče Kuladinovu viku i riku gomile kao oštricom. Zastao je i pročistio grlo, kao da mu nije milo što se ovo događa. Kuladin se okrenuo i samouvereno prekrstio ruke, bez sumnje u iščekivanju smrtne presude nad mokrozemcem. Visoki poglavar klana duboko udahnu. „Rand al’Tor je Kar’a’karn. Rand al’Tor je Onaj Koji Dolazi sa Zorom.“ Kuladinove oči se raširiše od plamenog besa.

„Rand al’Tor je Onaj Koji Dolazi sa Zorom“, oglasi se smežurani Han, podjednako nerado.

„Rand al’Tor je Onaj Koji Dolazi sa Zorom.“ Ovo je bio smrknuti Džeram, i još Erim: „Rand al’Tor je Onaj Koji Dolazi sa Zorom.“

„Rand al’Tor je Onaj Koji Dolazi sa Zorom“, reče Ruark, pa glasom dovoljno tihim da ne odjekne čak ni ispod stene dodade: „I neka nam se Svetlost svima smiluje.“ Tišina po traja. Tada Kuladin odskoči s ivice, dograbi koplje od nekog svog Seia Doon, i hitnu ga pravo prema Randu. Međutim, kako se on dočekao na noge, tako Adelin odskoči; koplje probi njen štit od volujske kože i zanese je u stranu.

Kanjon prasnu u rasulo, u viku i tiskanje ljudi. Preostale Džindo Device doskočiše do Adelin i napraviše obruč oko Randa. Sevana je saskočila na zemlju i zgrabila Kuladina, unezvereno vičući na njega, ali on je ipak pokušavao da povede svoje Šaido Crne oči na Device koje su štitile Randa. Hern i još desetak poglavara septi Taardada stadoše uz Adelin, pripravnih kopalja, ali ostali nadigoše još veću buku. Met se uzvera gore, steže svoje crno koplje sa oštricom ukrašenom gavranovima i zaurla nešto što su sigurno bile kletve na Starom jeziku. Ruark i drugi poglavari podigoše glasove, u zaludnom trudu da povrate mir. Kanjon je ključao kao kotao. Rand opazi da neki vezuju velove. Jedno koplje blesnu i probode. Još jedno. Morao je to da zaustavi. Posegao je za saidinom, i Moć ga ispuni tako da mu se učinilo da će se raspući ako prethodno ne sagori. Opaka prljavština mu je nagrizala kosti. Misli mu otploviše izvan Praznine, hladne misli. Voda. Voda je ovde tako oskudna; Aijeli uvek govore o vodi. Čak i u ovom suvom vazduhu osećao se trag vode. Usmerio je naslepo, ne znajući ni sam šta čini.