Dolazak Senke

„Trenutak“, povika, žurno odlažući pera, mastionice i pažljivo odabrane listove hartije u pohabanu pernicu. „Trenutak dok obučem košulju.“ Zaključavši pernicu, on je gurnu pod sto, tako da ne bude baš očigledna, pa pređe pogledom po svom sobičku bez prozora ne bi li video da li je ostalo nešto što ne bi valjalo da se primeti. Njegov uzani, razmešteni krevet prekrivale su lopte i obruči za žongliranje. Jedna jedina polica koju je imao beše pretrpana priborom za brijanje, bakljama za žongliranje i raznim sitnim predmetima koje je koristio u svom poslu. Zabavljački plašt, pokriven stotinama lepršavih zakrpa, visio je s jednog klina na zidu, zajedno s ostatkom njegove odeće i tvrdim kožnim kutijama sa harfom i flautom. Za kutiju s harfom bio je privezan jedan providni ženski šal od crvene svile, ali mogao je biti bilo čiji.

Nije bio siguran koja ga je tu privezala. Pokušavao je da ni na jednu ženu ne obraća previše pažnje, već da sve vreme bude opušten i nasmejan. Njegovo pravilo bilo je – nateraj ih da se smeju, pa čak i da uzdišu, ali izbegavaj da se vežeš. Za to nije imao vremena. Bar je tako sebi govorio.

„Dolazim.“ Tom razdraženo došepa do vrata. Nekada je izazivao čuđenje kod ljudi što nisu mogli da poveruju da je jedan sedokosi starac u stanju da se prevrće u vazduhu i izvodi stojeve na šakama kao da je dečak. Rana na nozi onemogućavala ga je u tome, a on je mrzeo tu činjenicu. Noga ga je jače bolela kada je bio umoran. Tom jednim pokretom otvori vrata i iznenađeno trepnu. „Pa. Uđi, Mete. Mislio sam da naporno radiš na olakšavanju kesa balavih plemića.“

„Noćas više ne žele da se kartaju“, kiselo odvrati Met i spusti se na tronožac koji je u Tomovoj sobi služio kao druga stolica. Kaput mu beše raskopčan, kosa raščupana. Pogled njegovih smeđih očiju šetao je unaokolo, nigde se ne zadržavajući. Ali noćas te oči nisu sijale kao da vide nešto smešno, što niko drugi nije u stanju.

Tom se zamišljeno namršti na njega. Met mu nikada nije prešao preko praga a da ga ne zadirkuje zbog sobe. Prihvatio je Tomovo objašnjenje da će to što spava pokraj odaja služinčadi pomoći ljudima da zaborave kako je stigao sa Aes Sedai, ali retko je kada propuštao priliku da ga pecka. Čak i ako je shvatio da je ta soba takođe Tomovo osiguranje da ga niko neće dovesti u vezu s Ponovorođenim Zmajem, Met je verovatno pomislio da je to sasvim razumna želja. Tomu su bile potrebne čitave dve rečenice, žurno izgovorene u jednom retkom trenutku kada niko nije gledao, da Rand shvati pravo stanje stvari. Svi slušaju zabavljača i svi ga gledaju, ali niko ga zaista ne primećuje niti se seća s kim je pričao, sve dok je to samo zabavljač, sa svojim grubim šalama namenjenim prostom svetu i slugama. Tako Tairenci gledaju na stvari. Napokon, nije on neki bard.

Šta li muči tog dečka, kada je sišao ovako kasno? Verovatno neka od onih mladih žena, mada neke i nisu bile toliko mlade da se dosad ne opamete, što su se upecale na Metov zločesti osmeh. Svejedno, pretvaraće se da je ovo jedna od Metovih uobičajenih poseta, sve dok dečko ne kaže nešto drugo.

„Izvadiću tablu za kamenove. Jeste da je kasno, ali imamo vremena za jednu igru.” I ne odole da ne doda: „Jesi li voljan da odigramo u neku paru?“ S Metom se ne bi kockao ni u bakrenjake, ali kamenovi su nešto drugo. Činilo mu se da u kamenovima ima previše reda i poretka da bi Metova neobična sreća imala nekog uticaja na njih.

„Šta? Oh. Ne. Prekasno je za igranje. Tome, da li je... Da li se nešto... ovde dogodilo?“

Prislonivši tablu o nogar stola, Tom odnekud iskopa vrećicu s duvanom i dugovratu lulu. „Na primer, šta?“ – upita, puneći lulu duvanom. Imao je vremena da prinese savijeni list hartije plamenu sveće i zapali lulu pre no što je Met odgovorio.

„Kao na primer da je Rand poludeo, eto šta. Ne, da se tako nešto desilo ti me ne bi to pitao.“

Tom se nelagodno promeškolji, ali što je spokojnije mogao dunu jedan dim i sede u stolicu, ispruživši svoju kljakavu nogu. „Šta je bilo?“ Met duboko uzdahnu, a onda ispriča sve u jednom dahu. „Karte su pokušale da me ubiju. Amirlin, visoki lord i... Nisam sanjao, Tome. Zato oni kicoši više neće da se kartaju. Boje se da se ponovo ne desi. Tome, mislim se da odem iz Tira.“