Dolazak Senke

Čovek možda jednako snažan kao Rand. Ali Rand se još upinje da nauči, dok Samael već sve zna o svojim talentima. Bio je to neko ko je poslednjih tri hiljade godina proveo zatočen u zatvoru Mračnoga, neko ko je svojom voljom prešao na stranu Senke. Ne. „Samo čovek“ nije bio dobar opis Samaela, niti bilo koga od Izgubljenih, muškarca ili žene. „Onda je neko od njih ovde. U gradu.“ Rand na tren prisloni glavu uz šake, ali smesta se trže i uspravi, streljajući pogledom prisutne. „Neću ponovo da bežim. Sada ću ja biti lovački pas. Pronaći ću ga – ili nju – a onda ću...“

„Ne Izgubljeni“, preseče ga Moiraina. „Mislim da ne. Ovo je bilo suviše jednostavno. I suviše složeno.“

Rand mirnim glasom kaza: „Bez zagonetki, Moiraina. Ako niko od Izgubljenih nije odgovoran za ovo, onda ko jeste? Ili šta?“

Lice Aes Sedai kao da beše nakovanj, ali svejedno je oklevala. Nije se moglo reći da li nije bila sigurna u svoj odgovor, ili se premišljala koliko da otkrije.

„Kako pečati zatvora u kome je Mračni zatočen slabe“, progovori ona posle nekog vremena, „može se pokazati neizbežnim da neka... pogan... pobegne iako je on i dalje zatočen. Kao kad mehuri izbijaju na površinu bare zbog truleži na njenom dnu. Ali ovi mehuri plutaju kroz Šaru sve dok se ne pribiju uz neku nit i ne prsnu.“

„Svetlosti!“ – izlanu Perin. Moiraina ga pogleda, „Hoćeš da kažeš da će ono što se desilo... Randu početi svima da se događa?“

„Ne svima. Ili bar ne još. Mislim da će u početku biti svega nekoliko tih mehura, koji se provlače kroz procepe u zatvoru Mračnoga. A kasnije, ko to može znati? Ali mislim da će ta’vereni, baš kao što oko sebe povijaju druge niti u Šari, tako i snažnije privlačiti te mehure.“ U njenom pogledu jasno se videlo da zna kako nije samo Rand doživeo taj košmar na javi. Majušan osmeh koji joj slete na usne i izgubi se skoro pre no što ga on primeti reče mu kako može da ćuti ako ne želi da i ostali to saznaju. Ali ona je znala. „U mesecima pred nama, međutim – godinama, ako imamo sreće pa toliko istrajemo – bojim se da će priličan broj ljudi videti stvari od kojih će osedeti. Ako prežive.“

„Met“, kaza Rand. „Znaš li da li je... da li je...“

„Uskoro ću saznati“, mirno odgovori Moiraina. „Što je učinjeno ne može se raščiniti, ali možemo da se nadamo.“ Međutim, ma koliko joj glas bio spokojan, Perin je po njenom mirisu znao da je uznemirena i usplahirena. To se promenilo tek kad je Ruark progovorio. „On je dobro. Ili je bar bio. Video sam ga kada sam dolazio ovamo.“

„Kuda se zaputio?“ – oštro upita Moiraina.

„Izgleda da je pošao u odaje gde živi služinčad“, reče joj Aijel. Znao je da su njih trojica ta’vereni, mada je o drugim stvarima u vezi s njima znao manje no što je mislio da zna. A i dovoljno je dobro poznavao Meta da doda: „Nije išao ka konjušnicama, Aes Sedai, već na drugu stranu – ka reci. A na dokovima Kamena nema privezanih čamaca.“ Za razliku od većine Aijela, nije zastao kod reči „čamac“ i „dok“, iako su u Pustari takve stvari postojale samo u predanjima.

Ona klimnu kao da je upravo to i očekivala. Perin odmahnu glavom. Toliko je često skrivala šta zaista misli da joj je to izgleda postalo navika.

Jedno krilo vrata Randovih odaja odjednom se otvori i Bain i Čijad uđoše, ali bez svojih kopalja. Bain je nosila veliki beli lavor i debeli ibrik iz koga se dizala para. Čijad je nosila peškire.

„Zašto vi to nosite?“ – ljutito upita Moiraina.

Čijad slegnu ramenima. „Ona nije htela da uđe.“

Rand se kratko i oštro nasmeja. „Čak su i sluge dovoljno pametne da me se klone. Spustite to bilo gde.“

„Ističe ti vreme, Rande“, kaza mu Moiraina. „Tairenci se na neki način već navikavaju na tebe, a niko se ne plaši poznatoga koliko nepoznatog. Koliko će sedmica, ili možda dana proći pre no što neko pokuša da te ustreli s leđa ili otruje? Koliko pre no što neki Izgubljeni napadne, ili još neki mehur sklizne niz Saru?“

„Nemoj da mi dosađuješ, Moiraina.“ Bio je sav prljav, prekriven skorelom krvlju, polunag, i morao je da se osloni na Kalandor da bi ostao u sedećem položaju, ali svejedno mu je pošlo za rukom da te reči ispuni tihom zapovešću. „Ni od tebe neću bežati.“

„Bolje bi ti bilo da uskoro odabereš put kojim ćeš ići“, odvrati mu ona. „A ovog puta, obavesti me šta smeraš da uradiš. Moje znanje ne može ti pomoći ako odbiješ moju pomoć.“

„Tvoju pomoć?“ – umorno ponovi Rand. „Prihvatiću tvoju pomoć. Ali odlučivaću ja, a ne ti.“ Zatim pogleda Perina, kao da pokušava da mu nešto bez reči saopšti, nešto što nije želeo da ostali čuju. Ali Perin nije imao pojma šta bi to moglo biti. Trenutak kasnije Rand uzdahnu, a glava mu klonu. „Hoću da spavam. Svi vi, idite. Molim vas. Sutra ćemo pričati.“ Pogled mu ponovo polete ka Perinu, naglasivši te reči.