Kruna mačeva

Stajala je u ogromnoj zamagljenoj odaji gde ništa nije bilo jasno vidljivo. Ništa osim Gavina koji joj je polako prilazio. Visok, prelep muškarac – je li moguće da je ikada pomislila da je njegov polubrat Galad lepši? – zlatne kose i predivnih tamnoplavih očiju. Još je bio udaljen, ali mogao je da je vidi; pogled mu je bio prikovan za nju kao strelčev za metu. Slabašan zvuk lomljenja i drobljenja visio je u vazduhu. Spustila je pogled. I osetila kako joj nadolazi vrisak. Bosonog, Gavin je hodao preko poda prekrivenog razbijenim staklom koje se dalje lomilo pri svakom sporom koraku koji bi napravio. Čak i pri tom slabom svetlu mogla je da vidi trag krvi koji su njegova posečena stopala ostavljala. Ona ispruži ruke, pokuša vikom da ga zaustavi, pokuša da potrči ka njemu, ali onda se iznenada našla negde drugde.

Kao što biva u snovima, lebdela je iznad dugačkog pravog druma koji se prostirao preko travnate ravnice, gledajući dole na čoveka koji je jahao vranca. Gavina. Onda je stajala na drumu pred njim, a on zaustavi konja. Ovoga puta, ne zato što ju je video, nego se prav drum sada granao od mesta na kome je stajala pa preko visokih brda, tako da niko nije mogao da vidi šta leži iza. Međutim, ona je znala. Na kraju jedne grane krila se nasilna smrt, na kraju druge dug život i smrt u krevetu. Na jednoj strani, oženiće se njome, na drugoj – neće. Znala je šta leži pred njim, ali ne i koji je koji put. Iznenada, on ju je video, ili je izgledalo tako, osmehnuo se i okrenuo konja ka jednom od puteva... A ona se našla u sledećem snu. I sledećem. I ponovo.

Nisu svi snovi predskazivali budućnost. Snovi u kojima se ljubi s Gavinom, trči po prohladnim prolećnim pašnjacima sa sestrama, kao što su radile kad su bile deca, presečeni noćnim morama u kojima su je Aes Sedai sa šibama u rukama jurile beskrajnim hodnicima, gde ju je iskežena Nikola tužila Dvorani a Tom Merilin izašao da pruži dokaze... te je odbacila; ostale je pohranila, da ih docnije pregleda i ispipa nadajući se da će možda razumeti njihovo značenje.

Stajala je pred neizmernim zidom, grabeći ga, pokušavajući da ga sruši golim rukama. Nije bio napravljen od cigle niti od kamena, nego od nebrojenih hiljada pločica; svaka beše crno-bela, s prastarim znamenjem Aes Sedai, poput sedam pečata što su nekada zatvarali tamnicu Mračnog. Neki od njih su sada bili polomljeni, iako čak ni Jedna moč nije mogla da razbije kuendilar, a ostali su nekako oslabili, ali zid je čvršto stajao, koliko god da je udarala u njega. Nije mogla da ga obori. Možda je znamenje bilo važno. Možda je. pokušavala da obori Aes Sedai, Belu kulu, možda...

Met je stajao na vrhu brda išaranog senkama noći, posmatrajući ogroman iluminatorski vatromet, kad odjednom posegnu uvis i dočepa jedno od gorućih svetala s neba. Vatrene strele izbijale su iz njegove stisnute pesnice, a nju ispuni osećaj strave. Zbog ovoga će ljudi umirati. Svet će se promeniti. Ali svet se jeste

menjao; uvek se menja.

Remenje oko pojasa i ramena držalo ju je čvrsto vezanu za brvno, a dželatova sekira se spuštala, ali znala je da negde neko trči i ako budu dovoljno brzo trčah sekira će stati. Ako ne... U jednom delu uma oseti žmarce.

Logan, smejući se, preskoči nešto na zemlji i zajaha crni kamen; kada je pogledala nadole, pomisli da je preskočio Randovo telo, položeno na pogrebni odar s rukama prekrštenim preko grudi, ali kada mu je dodirnula lice, ono se raspade kao da je papirna lutka.

Zlatni soko raširi krila i dotače je i znala je da je nekako povezana sa sokolom; samo je znala da je soko ženka. Čovek je umirao na uzanom krevetu, a bilo je važno da on ne umre, a opet, napolju su pravili odar a glasovi su se dizali u pesmi o radosti i tuzi. Tamnoputi mladić držao je u ruci nešto što je tako jako sijalo da nije mogla da razazna šta je to.

I dalje, i dalje, snovi su nadolazili a ona ih je grozničavo odabirala, očajnički pokušavajući da razume. Nije tu bilo odmora, ali to se moralo uraditi. Ona će uraditi ono što se uraditi mora.

11

Zakletva

Tražila si da budeš probuđena pre sunca, majko.“ Egvenine oči se iznenada otvoriše – ona je sebe pripremila da se probudi samo nekoliko trenutaka kasnije – pa i pored toga baci se nazad na jastuk kada ugleda lice iznad sebe. Neumoljivo i sjajno od znoja, to nije bio ni najmanje prijatan prvi jutarnji prizor. Meri se ponašala s mnogo poštovanja, ali šiljat nos, stalno opuštena usta i tamne oštre oči pune neodobravanja govorili su da nikada nije srela nikoga ko je i upola dobar onoliko koliko bi trebalo ili koliko se pretvarao, a njen ravan glas uspevao je svemu da da izvrnuto značenje.

„Nadam se da si dobro spavala, majko“, rekla je dok joj je izraz lica ukazivao na optužbu za lenčarenje. Izgledala je kao da joj kosa vezana u dve crne pletenice, koje je uvila i prebacila preko ušiju, bolno zateže lice. Neprljajuća tamnosiva u koju se uvek odevala, iako se od toga samo više znojila, još više je doprinosila sumornosti.