Kruna mačeva

Šteta što nije uspela da se makar malo odmori. Zevajući, Egvena se diže sa uskog poljskog kreveta i istrlja zube solju, opra lice i ruke dok joj je Meri pripremala odeću za taj dan, zatim navuče čarape i čistu košulju, a onda natera sebe da otrpi oblačenje. „Otrpeti“ je bila prava reč.

„Bojim se da će ovo da čupa, majko“, mrmljala je nevesela žena prevlačeći četkom po Egveninoj kosi, a Egvena se jedva uzdržala da joj ne odbrusi kako je nije namerno zamrsila pri spavanju.

„Čujem da se danas ovde odmaramo, majko.“ Čisto besposličenje, govorio je Merin odraz u velikom ogledalu.

„Ova nijansa plave lepo vam ističe boju puti, majko“, govorila je Meri dok joj je zakopčavala dugmad, ali lice joj je iskazivalo optužbu za uobraženost.

Ispunjena olakšanjem što če uveče imati Čezu, Egvena prebaci ešarpu i pobeže gotovo pre nego što je ova i završila.

Ni zračak sunca nije se još pojavio iznad brda na istoku. Svuda uokolo zemlja se talasasto dizala u dugačkim grebenima i nepravilnim uzvišenjima, ponekad visokim i do stotinu stopa, često izgledajući kao da su ih stisnuli neki čudovišni prsti. U jednoj od širokih dolina među njima, senke su poput sumraka prekrivale logor, ali gotovo svi su već bili budni zbog vrućine koja nikada nije stvarno popuštala. Mirisi doručka ispunjavali su vazduh, a ljudi su se muvali uokolo, mada nije bilo žurbe koja bi označavala pripreme za celodnevni marš. U belo odevene polaznice žurile su, gotovo trčale; mudra polaznica uvek je izvršavala svoje zadatke što je brže mogla. Naravno, Zaštitnici nikada nisu delovali užurbano, ali čak su i sluge koje su nosile jutarnje obroke za Aes Sedai jutros izgledale kao da se šetaju. Pa, skoro, bar u poređenju s polaznicama. Ceo je logor uživao u prednostima zaustavljanja: Čangrljanje i psovke zbog iskliznuća dizalice pokazivali su da kolari obavljaju opravke, a udaljeno udaranje čekića javljalo je da kovači potkivaju konje. Desetak voskara već je postavilo kalupe, a kotlovi su podlagani da se istope pažljivo sakupljeni ostaci svake već korišćene sveće. Još velikih crnih kotlova stajalo je nad vatrom zagrevajući vodu za kupanje i pranje rublja, a muškarci i žene su u njihovoj blizini gomilali odeću. Egvena jedva da je primećivala ceo taj metež.

Suština je bila u tome što je bila sigurna da Meri to ne radi namerno; nije ona birala svoje lice. Pa ipak, to je bilo jednako loše kao i kad bi imala Romandu za sobaricu. Od te pomisli glasno se nasmeja. Romanda kao lična sobarica začas bi naterala gospodaricu da uredno hoda na prstima; a nema sumnje ni u to ko bi trčao za bačenim štapom u tom paru. Prosedi kuvar zastade u skidanju uglja s gvozdene pećnice da bi joj podario osmeh kojim je delio njeno veselje. Barem za tren. Onda je shvatio da se osmehuje Amirlin Tron, a ne nekoj slučajnoj mladoj prolaznici, i osmeh mu se izvitoperi dok se naglo saginjao u klanjanje, a potom se vratio svome poslu.

Ako bude oterala Meri, Romanda će samo pronaći novu uhodu. A Meri će ponovo gladovati od sela do sela, Nameštajući haljinu – zaista je otišla pre nego što je žena sasvim završila – Egvenini prsti napipaše malu lanenu vrećicu privezanu ispod pojasa. Nije morala da je podigne do nosa da bi namirisala ružine latice i mešavinu biljaka hladnog mirisa, Uzdahnu. Dželatsko lice, bez sumnje Romandina uhoda, a pokušava da svoje dužnosti obavlja najbolje što može. Zašto ovo nikada nije bilo lako?

Prilazeći šatoru koji je koristila za rad – mnogi su ga nazivali Amirlininim kabinetom, kao da su to sobe u Kuli – brigu o Meri je zamenilo uzvišeno zadovoljstvo. Kad god bi zastali jedan dan, Šerijam bi je dočekala s povećom gomilom pismenih molbi. Pralja koja traži pomilovanje zbog krađe, a uhvaćena je s nakitom zašivenim u haljinu, kovač koji moli za svedočanstvo o svom radu, koje ne može da iskoristi osim ako ima nameru da ode, a verovatno ni tada. Žena sarač koja moli za Amirlinine molitve da bi rodila devojčicu. Jedan od vojnika lorda Brina koji traži Amirlinin lični blagoslov da bi se oženio švaljom. Uvek je bila i masa starijih polaznica koje su se žalile na posete Tajani, pa čak i na dodatne dužnosti. Svako je imao pravo da podnese molbu Amirlin, ali oni koji su služili Kulu retko su ga koristili, a polaznice nikada. Egvena je sumnjala da se Šerijam trudila kako bi iskopala molioce, nešto što će je zamajati i držati podalje od Šerijam dok se ona pozabavi onim što je smatrala važnim. Jutros, Egvena je premišljala kako bi možda mogla naterati Šerijam da pojede te molbe za doručak.

Međutim, kada je ušla u šator, nije zatekla Šerijam u njemu. Što i nije bilo neko iznenađenje ako se uzme u obzir prethodna noć. No šator nije bio prazan.

„Svetlost te obasjala i ovoga jutra, majko“, pozdravi je Teodrin načinivši dubok kniks, od čega se smeđe rese njenog šala zaljuljaše. Posedovala je čuvene domanske čari, iako je njena haljina s visokim okovratnikom bila vrlo skromna. Domanke nisu bile poznate po čednosti. „Izvršile smo tvoje naređenje, ali niko nije viđen u blizini Moriganinog šatora sinoć.“