Kruna mačeva

Posle nekog vremena – bilo je teško reći koliko je to zaista bilo, ali sigurno manje od pola sata – njena barka se iznenada zaustavila. Ništa se nije promenilo u osećaju ili tkanju koje je držala. Jednostavno je znala da su jednog trenutka žurili kroz tamu, a sledećeg stajali nepomično. Otvorivši Prolaz tačno ispred pramca – nije bila sigurna kuda bi je odvelo da ga otvori na krmi, a iskreno, nije ni bila nestrpljiva da sazna; Mogedijen se užasavla i pominjanja nečeg takvog – mahnu Lanu da izađe. Barka je postojala samo dok je ona bila prisutna, još jedna sličnost s Tel’aran’riodom.

On otvori kapiju na ogradi, izvede Mandarba, a kad mu se pridružila on je već bio u sedlu. Ostavila je Prolaz otvoren za povratak. Na sve strane prostirala su se niska talasasta brda, pokrivena uvelom travom. Nije bilo drveta nigde na vidiku, ničega nije bilo osim raštrkanog, sasušenog, zakržljalog žbunja. Vrančeva kopita podizala su male kovitlace prašine. Jutarnje sunce na nebu bez oblačka ovde je peklo gore nego u Murandiji. Jato lešinara dugih krila kružilo je iznad nečega na jugu, a drugo se videlo na zapadu.

„Lane“, započela je nameravajući da se uveri da je razumeo šta treba da kaže Ninaevi, ali on ju je pretekao.

„Pet do šest dana, rekla si“, progovori on, gledajući ka jugu. „Mogu ja to i brže. Biće sigurna, obećavam ti.“ Mandarb je poigravao, nestrpljiv kao i jahač na njemu, ali Lan ga je lako obuzdavao. „Daleko si dogurala od Edmondovog Polja.“ Pogledavši je odozgo, osmehnuo se. Sva toplina osmeha nestajala je pred njegovim pogledom. „Sad imaš Mirelu i Nisao u šaci. Ne dozvoli im da se opet raspravljaju s tobom. Po tvojoj zapovesti, majko. Straža nije okončana.“ Uz kratak naklon, on obode Mandarba, terajući ga korakom dok se nije dovoljno udaljio da je ne zaspe prašinom, a potom ga nagna u galop.

Gledajući ga kako juri ka jugu, zatvorila je usta. Dobro. Primetio je usred sveg tog vežbanja mačem, primetio je i sve tačno sabrao. Očigledno uključujući sabirke koje nije mogao ni da pretpostavi dok je nije video s ešarpom. Ninaevi bi bilo bolje da pripazi; uvek je muškarce smatrala tupavijim nego što su bili.

„Bar ne mogu da upadnu ni u kakve prave nevolje“, naglas reče sama sebi. Lan je prešao preko brega i nestao na drugoj strani. Da je bilo ikakve prave opasnosti u Ebou Daru, Elejna i Ninaeva bi nešto pomenule. Nisu se često sretale – jednostavno je bila suviše zauzeta – ali našle su način da, ako je potrebno, ostavljaju poruke u Salidaru ili Telaran’riodu.

Vetar, koji je mogao da potiče i iz otvorene pećnice, podiže oblake prašine. Kašljući, prekrila je usta i nos uglom Amirlinine prugaste ešarpe, pa se brzo povukla kroz Prolaz nazad na svoju skelu. Putovanje nazad bilo je tiho i dosadno, pa je brinula je li uradila pravu stvar kad je poslala Lana, da li je imala pravo da ostavi Ninaevu u neznanju. Urađeno je, ponavljala je sama sebi, ali to nije mnogo pomagalo.

Kada je ponovo stupila u uvalu na vrhu brda, među hrastova stabla, ostalima se pridružio Mirelin treći Zaštitnik, Aver Hakami, čovek orlovskog nosa s gustim prosedim brkovima nalik na obešene rogove. Sva četiri Gaidina bila su zauzeta, šatori su već bili rastavljeni i uredno složeni. Nikola i Arejna trčkale su gore-dole tovareći kola stvarima iz logora, svime – od ćebadi do kotlića i crnog gvozdenog kotla za pranje. Zaista su trčkarale, bez zastajkivanja, ali bar pola njene pažnje bilo je usmereno na Sijuan i druge dve sestre blizu drveća. U stvari, Zaštitnici su obraćali više pažnje na Aes Sedai nego na išta drugo. Uši su im bile vidno načuljene. Jedino se postavljalo pitanje ko je tu koga krčkao.

„...nećeš razgovarati sa mnom na taj način, Sijuan", govorila je Mirela. Ne samo dovoljno glasno da se čula preko čistine, nego i dovoljno ledeno da ohladi vazduh. Ruku čvrsto skupljenih pod grudima, izdigla je svaki inč svoje visine, kraljevskog držanja do krajnjih granica. „Čuješ li me? Nećeš!"

„Jesi li izgubila svaku pristojnost, Sijuan?“ Nisao je upetljala ruke u suknje uzaludno pokušavajući da ih spreči da podrhtavaju, ali glas joj je po ledenosti odgovarao Mirelinom. „Ako si potpuno zaboravila jednostavna pravila, možeš ponovo da budeš naučena.“

Stojeći podbočena naspram njih, Sijuan je trzala glavom trudeći se da izbegne poglede na sebi, a da njih dve zadrži na oku. „Ja... ja sam samo...“ Kada je videla da im prilazi Egvena, njeno olakšanje rascvetalo se poput prolećnog cveta. „Majko...“ – to je zvučalo kao soptanje – „... pojašnjavala sam moguće kazne.“ Duboko udahnu vazduh, pa nastavi odlučnije: „Naravno, Dvorana će morati da ih smisli u hodu, ali mislim da bi mogle da počnu tako što će naterati ove dve da drugima predaju svoje Zaštitnike, kad već izgleda da to toliko vole.“