Kruna mačeva

S mukom je ispravio zgrčene pesnice i naslonio ih na kolena, ostavljajući utisak smirenosti koju uopšte nije osećao. Znale su da je ta’veren, jedan od nekolicine oko kojih se, za neko vreme, obrazuje Šara. Još gore, znale su da je vezan za Randa na neki način koji niko nije razumeo, a ponajmanje on, ili Rand. Ili Met. Met je takođe bio u tom zamršenom klupku, još jedan ta’veren, mada nijedan od njih dvojice nije imao Randovu snagu. Prvom prilikom ove žene bi strpale njega – i Meta – u Belu kulu, istom brzinom kojom i Randa, i uvezale ih poput koza koje treba da čekaju lava. A one jesu otele Randa i loše postupale prema njemu. Aram je bio u pravu u jednom: ne može im se verovati. Ali ono što je Aram predložio... on neće – ne može – da podrži tako nešto. Od same te pomisli pripala mu je muka.

„Neću više da čujem ništa o tome“, zareža. Nekadašnji Krpar zausti, ali ga Perin preseče. „Ni reči, Arame, čuješ li me? Ni reči!“

„Kako moj lord Perin zapoveda“, promrmlja Aran pognuvši glavu.

Perin požele da može da mu vidi lice. Nije bilo besa u njegovom mirisu, niti ozlojeđenosti. To i jeste bilo najgore. Miris besa nije postojao čak ni kada je Aram predlagao ubistvo.

Dvojica Dvorečana uspentraše se uz točkove susednih kola, vireći preko njihovog poda nizbrdo, ka severu. Svaki je nosio čekinjasti tobolac na desnom boku, a čvrst nož dugog sečiva, nalik kratkom maču, na levom. Gotovo tri stotine ljudi pošlo je od kuće ovamo, za Perinom. Proklinjao je prvog koji ga je nazvao lordom Perinom, proklinjao je dan kada je odustao od pokušaja da iskoreni takvo obraćanje. Čak i uz buku i žamor, uobičajene za logor ove veličine, ovu dvojicu mogao je da čuje bez teškoća.

Tod al’Kar, godinu dana mlađi od Perina, ispusti dug uzdah, kao da pryi put vidi šta leži tamo dole. Perin je skoro mogao da oseti kako se četvrtaste vilice dugonogog mladića pomeraju. Todova majka voljno ga je pustila da krene samo zarad časti da joj sin prati Perina Zlatookog. „Čuvena pobeda“, reče Tod konačno, „To smo osvojili. Je l’ tako, Džondine?"

Prosedi Džondin Baran, čvornovat kao koren hrasta, bio je jedan od nekolicine starijih u tri stotine. Bolji strelac od svih u Dve Reke osim gospara al’ Tora i bolji lovac nego iko, bio je jedan od najmanje poštovanih stanovnika sela. Džondin nije radio ni dana više nego što je morao, još od vremena kada je bio dovoljno star da napusti očevo imanje. Zanimali su ga samo šuma i lov, uz napijanje o praznicima. On glasno pljunu. „Kako kažeš, momče. To su one prokletinje, Aša’mani, pobedili, i ’vako i ’nako. I nek su, kažem ja. Greota što to ne uzmu i ne odnesu nekud daleko odavle da slave.“

„Ma nisu oni loši", bunio se Tod. „Ne b’ mi bilo krivo da sam i ja od nji.“ To je zvučalo više kao hvalisanje i prazna priča nego kao istina. A tako je i mirisalo; i bez gledanja Perin je bio siguran da se Tod oblizuje. Verovatno ga je majka do pre nekoliko godina plašila pričama o muškarcima koji mogu da usmeravaju. „Mislim, Rand... ovaj, gospodar Zmaj... ma to baš zvuči blentavo, da je Rand al’Tor taj Ponovorođeni Zmaj i to skupa?“ Tod se nasmeja, kratko i nesigurno. „Ovaj, pa on mož’ da usmerava a ne liči da je... on nije... mislim...“ Glasno proguta pljuvačku. „Uz to, šta bismo sa svim onim Aes Sedai bez nji’?“, ovo poslednje je prošaputao. Sada je mirisao na strah. „Džondine, šta da radimo? Mislim, Aes Sedai zarobljenice

?“

Stariji čovek pljunu još glasnije. Nije ni pokušao da se utiša. Džondin je uvek govorio ono što je mislio, ne obazirući se ko će ga čuti, što je bio još jedan od razloga njegovog lošeg ugleda. „Bolje bi nam bilo da su sve pocrkale juče, momak. Ima mi da platimo za to pre neg se sve svrši. Pamti šta ti reko’, mi će da platimo, debelo."

Perin se isključi iz nastavka razgovora, što uz njegov sluh nije bilo nimalo lako. Prvo Aram, a sad Džondin i Tod, iako ne tako otvoreno. Svetlost spalila Džondina! Jeste da prema njemu i Met deluje marljivo, ali ako je on to izgovorio, ostali su to mislili. Niko iz Dve Reke ne bi namerno povredio ženu, i opet, ko je još želeo da su Aes Sedai zarobljenice mrtve? I ko bi mogao pokušati da tu želju i ostvari?

Nesigurno je gledao po krugu kola. Pomisao da će morati da zaštiti zarobljene Aes Sedai nije bila prijatna, ali nije je izbegavao. Malo je naklonosti imao za bilo koju Aes Sedai, ponajmanje za ove, ali odrastao je uz nepisano pravilo da će se muškarac izložiti opasnosti da zaštiti ženu dok može; sviđa li mu se žena ili ne, čak ni da li je poznaje, nije bilo bitno. Tačno, Aes Sedai su mogle da vežu bilo kog muškarca u čvor na devet načina do sledećeg praznika, ali odsečene od moći, postajale su kao i sve ostale žene. Zato ga je bolelo svaki put kada bi ih pogledao. Dve desetine Aes Sedai. Dve desetine žena koje možda ne znaju kako da se odbrane bez Moći.