Kruna mačeva

Najgora netrpeljivost, međutim, bila je između Aša’mana i Mudrih. Crnokaputaši se nisu obazirali na Device i sisvai’amane ništa više negoli na Kairhijenjane ili Majence ili Dvorečane, ali Mudre su posmatrali smrknutih lica, kao i kada su posmatrali Aes Sedai. Verovatno nisu pravili razliku među ženama koje su mogle da usmeravaju. Bilo koja je mogla da bude neprijatelj i opasna; njih trinaest zajedno bile su smrtonosne, a u obližnjem logoru bilo je više od devedeset Mudrih. Otprilike po dve na svakog Aša’mana, što je još uvek bilo dovoljno da im naštete ako su preblizu. To su bile žene koje su mogle da usmeravaju, a opet, izgledalo je da slede Randa; pa ipak, to su bile žene koje su mogle da usmeravaju.

Mudre su posmatrale Aša’mane za nijansu toplije negoli Aes Sedai. Aša’mani su bili muškarci koji su mogli da usmeravaju, ali oni su sledili Randa; sledili su Randa, ali... Rand je bio nešto posebno. Po onome što je Gaul rekao, njegova moć usmeravanja nije pomenuta u proročanstvima o njihovom Kar’a’karnu, no izgledalo je da se Aijeli pretvaraju kako ta neprijatnost i ne postoji. Aša’mani se, međutim, uopšte nisu pominjali u proročanstvima. To mora da je bilo kao da su otkrili čopor pobesnelih lavova koji se borio na njihovoj strani. Dokle će ostati odani? Možda bi bilo bolje ih smesta smire.

Zatvorenih očiju, nasloni glavu na točak kola iza sebe, a grudi mu zaigraše od bezglasnog, neveselog smeha. Razmišljaj o dobrim stvarima na Visoki Časelin. Spaljen da sam, pomisli gorko, trebalo je da odem s Random.

A opet, najbolje je bilo znati, a ranije je bolje nego kasnije. Ali šta će, za ime Svetlosti, uraditi ako se Aijeli i Kairhijenjani i Majenci okrenu jedni na druge, ili još gore ako se Aša’mani i Mudre... Bure puno zmija, a otrovnice među njima mogu se pronaći jedino ako se unutra gurne ruka. Svetlosti, želeo bih da sam kod kuće, s Failom, da radim u kovačnici i da me niko ne zivka prokletim lordom...

„Tvoj konj, lorde Perine. Nisi rekao hoćeš li Koraka ili Stamena, pa sam osedlao...“ Kad je video Perinov zlatooki pogled, Kenli Merin se zakloni iza doratastog ždrepca kog je vodio.

Perin umirujuće podiže ruku. Nije Kenli kriv. Što ne umeš popraviti, moraš trpeti. „Mirno, momče. Dobro je. Korak će odgovarati. Dobro si izabrao.“ Mrzeo je da ovako razgovara s Kenlijem. Nizak i čvrst, Kenli jedva da je bio u uzrastu za ženidbu ili napuštanje kuće – a sigurno nije bio dorastao retkoj bradi koju je pokušavao da odgaji oponašajući Perina – a opet, borio se protiv Troloka u Emondovom Polju, a juče se odlično pokazao. Ali sada se samo široko kezio zbog pohvale od lorda krvavog, Perina, prokletog zlatookog.

Ustavši, Perin uze sekiru koja je ležala naslonjena ispod kola, daleko od pogleda, a neko vreme daleko i od misli, pa je gurnu kroz omču na pojasu. Bilo je to teško polumesečasto sečivo, uravnoteženo šiljkom s druge strane, očito napravljeno za ubijanje. Drška sekire u njegovim rukama delovala je suviše blisko. To mu se nije dopalo. Da li se još seća kako dobar kovački čekić leži u ruci? Bilo je tu još toga osim „lorda“ Perina, što je, možda, prekasno da se promeni. Prijatelj mu je jedared savetovao da zadrži sekiru samo dok ne počne da mu se dopada što je koristi. Od te pomisli se stresao, bez obzira na jaru.

Podiže se u sedlo na Koraka, u stopu praćen Aramom na sivcu, i sede okrenut jugu, ka krugu kola. Najmanje upola viši od najvišeg Aijela, Loijal je upravo lagano prelazio preko izukrštanih kolskih ruda. Tako krupan, izgledao je kao da bi jednim pogrešnim korakom polomio neku od teških drvenih pritaka. Kao i obično, Ogijer je držao knjigu; nezgrapnim prstom obeležavao je mesto gde je stao, a prostrani izbočeni džepovi njegovog kaputa sadržavali su još knjiga. Jutro je proveo u šumarku za koji je rekao da ga opušta i pruža mu senku, ali bez obzira na hlad među drvečem, vrućina je uticala i na njega. Izgledao je umorno, kaput mu je bio raskopčan, košulja razvezana, a čizme su mu se srozale ispod kolena. Ili je tu bilo još nečeg sem toplote? Loijal zastade na obodu kruga, baci pogled na Aes Sedai i Aša’mane, a njegove ćubaste uši uznemireno zatreperiše. Oči, velike kao tanjirići, okrenuše se prema Mudrima, a uši mu ponovo zatitraše. Ogijer je bio osetljiv na promene raspoloženja u svojoj okolini.

Kada ugleda Perina, Loijal zapuca pravo preko logora. Perin je i u sedlu bio dve-tri šake niži od Loijala koji je stajao. „Perine", prošaputa Loijal, „ovo je potpuno pogrešno. Nije u redu, a pored toga i opasno je.“ Za Ogijera, to je bio šapat. Zvučao je kao bumbar veličine mastifa. Neke od Aes Sedai okrenuše glave.

„Možeš li da govoriš malo glasnije?" upita Perin ispod glasa. „Mislim da te neki u Andoru nisu čuli. U zapadnom Andoru.“