Kruna mačeva

Perin je među ženama dobro poznavao dve, Verin Matvin i Alanu Mosvani. Niska, punačka, nekako skoro majčinski rasejano zabrinuta, pod uslovom da vas ne posmatra sa istim zanimanjem s kojim ptica posmatra i rva, Verin je bila Smeđi ađah. Alana, vitka i lepuškasta tamnokosa, mada u poslednje vreme s nekom iscrpljenošću u očima, bila je Zelena. U stvari, pet od njih devet bile su Zelene. Jednom, ranije, Verin mu je napomenula kako ne treba previše da veruje Alani i on je njeno upozorenje prilježno sledio. To nije značilo da je verovao ijednoj drugoj, uključujući Verin. Nije ni Rand, mada su se juče borile na njegovoj strani, i pored svega što se na kraju desilo. A ni Perin još nije bio siguran da u to veruje, iako je sve video sopstvenim očima.

Dvanaestak Aša’mana leškarilo je pored kola, dvadesetak koraka od sestara. Jutros im je zapovedao neki Čari Gedvin, prgav čova strogog lica koji se uvek šepurio. Svi su imali značke u obliku srebrnog mača na visokim okovratnicima svojih kaputa, a Gedvin, i još četvorica ili petorica, s druge strane su imali zakačenog zmaja od crveno-zlatnog emajla. Perin je pretpostavljao da to ima neke veze sa činovima. Viđao je i jednu i drugu oznaku na nekim drugim Aša’manima. Iako ih nisu otvoreno nadgledali, nekako su uvek uspevali da budu u blizini Kirune i ostalih. Muvali su se uokolo. I pažljivo motrili. Aes Sedai nisu vidljivo obraćale pažnju na njih, ali mirisale su na obazrivost, radoznalost i bes. Aša’mani su sigurno bili razlog za deo tih mirisa.

„Pa?“ Kirunine tamne oči nestrpljivo su svetlucale. Nije verovao da je navikla na čekanje.

„Nemam pojma", slagao je ponovo potapšavši Koraka. „Rand mi ne govori baš sve."

Shvatao je ponešto – barem je mislio da shvata – ali nije imao nameru nikome da govori. To je Rand morao da im objasni, ako tako odluči. Svako telo koje bi Rand pogledao bilo je telo Device; u to je Perin bio siguran. Šaido Device, naravno, ali nije bio siguran koliko je to Randu bitno. Sinoć je odšetao od kola da bi se malo osamio, i dok su zvuci smeha preživelih za njim slabili, naleteo je na Randa. Ponovorođeni Zmaj, čovek od koga se tresao ceo svet, sedeo je sam, na zemlji, u mraku, ruku obavijenih oko sebe, ljuljuškajući se napred-nazad.

Za Perinove oči svetlost meseca bila je jednako jaka kao i svetlost sunca, ali tog trenutka poželeo je da je mrkli mrak. Randovo lice bilo je ispijeno i izobličeno, lice čoveka koji želi da vrisne, ili možda zakuka, a bori se protiv toga celim svojim bićem. Koje god umeće da su Aes Sedai upotrebljavale kako ih vrućina ne bi dodirivala, Rand i Aša’mani su ga znali, ali sada ga nije koristio. Temperatura noći više bi odgovarala nekom toplijem letnjem danu i znoj se slivao niz Randove obraze koliko i niz Perinove.

Nije se osvrnuo da pogleda, iako su Perinove čizme glasno šuškale po osušenoj travi, već progovori slomljenim glasom, još uvek se ljuljuškajući. „Stotinu pedeset i jedna, Perine. Stotinu pedeset i jedna Devica je danas poginula. Za mene. Obećao sam im, znaš. Ne raspravljaj se sa mnom! Umukni! Goni se!“ Iako se znojio, Rand se tresao. „Ne ti, Perine, ne ti. Moram da držim obećanja, znaš. Moram, nije važno koliko me to boli. Ali moram da držim i obećanja samom sebi, moram i to. Nije važno koliko me boli."

Perin pokuša da ne razmišlja o sudbini muškaraca koji mogu da usmeravaju. Srećnici su umirali pre nego što bi poludeli, nesrećnici su umirali kasnije. Bio Rand srećan, ili nesrećan, sve je počivalo na njemu. Sve. „Rande, ne znam šta da kažem, ali..."

Izgledalo je da ga Rand ne čuje. Napred-nazad, ljuljuškao se. Napred-nazad. „ Isan, od septe Džara, Čarin Aijela. Umrla je danas za mene. Čundi, od Mija-Koma s Grebena Kičme. Umrla je danas za mene. Adžirajn, od Dairina..."

Nije mu preostajalo ništa drugo nego da čučne i sluša Randa kako recituje stotinu pedeset i jedno ime glasom napuklim od bola, da sluša i nada se kako Rand još uspeva da zadrži zdrav razum.

Bez obzira je li Rand još uvek bio potpuno razborit, ako su nekako prevideli neku od Devica koja se borila za njega, Perin je bio siguran da neće biti samo dostojno pokopana uz ostale na litici, nego će Randova lista porasti na sto pedeset i dva imena. A to se Kirune nije ticalo. Ni to, ni Perinove nedoumice. Rand mora ostati pri zdravoj pameti, ili barem dovoljno zdrave pameti, i to je bilo sve. Svetlost im pomogla!

A mene Svetlost spalila zbog mračnih misli, pomisli Perin.