Kruna mačeva

Iznenada on shvati da su Džonan i Iben još uvek okruženi saidinom. „Pusti!“, oštro im naredi – to je bila komanda koju je Taim koristio – i oseti kako ih Moć napušta. Dobro oružje. Za sada. Ubiti ih pre nego što bude prekasno, i dalje je mrmljao Lijus Terin. Rand namerno ali nevoljno zatvori Izvor. Uvek je mrzeo da pusti život, pojačana osećanja. Da prekine borbu. U sebi je, međutim, bio napet, struna spremna da odskoči i smesta ponovo prigrabi Moć. Sada je stalno bio takav.

Moram ih ubiti, prošaputa Lijus Terin.

Potisnuvši glas, Rand posla jednu od Devica, Nerileu, ženu četvrtaste vilice, u palatu i poče da šeta pored kola utonuo u misli koje su se rojile brže nego ranije. Nije trebalo da dođe ovamo. Bolje da je poslao Fedvina, s pismom. Kovitlale su se. Elejna. Avijenda. Perin. Faila. Anura. Berelajn. Met. Svetlosti, nije trebalo da dođe. Elejna i Avijenda. Anura i Berelajn. Faila i Perin i Met. Odblesci boja, brzi pokreti na ivici vida. Ludak koji ljutito mrmlja negde u pozadini.

Polako je postajao svestan Devica koje su razgovarale. O mirisu. Pripisivale su ga Aša’manima. Želele su da ih čuju, inače bi koristile govor ruku; bilo je dovoljno mesečine za to. Dovoljno mesečine da vidi boju Ibenovog lica i koliko je Fedvin stisnuo zube. Možda oni više nisu bili dečaci – otkad su prošli Dumajske kladence sigurno nisu bili – ali još uvek su imali samo petnaest ili šesnaest godina. Džonan se toliko namrštio da su mu se obrve spustile do nosa. Barem niko nije ponovo povukao saidin. Zasad.

On zakorači prema tri mladića a onda se predomisli i podiže glas. Neka ga svi čuju. „Ako ja mogu da podnesem njihove gluposti, možete i vi.“ Ništa se posebno nije desilo, osim što je Ibenovo lice potamnelo. Džonan zagunđa. Sva trojica pozdraviše Randa s pesnicom na grudima, a onda se okrenuše jedan drugom. Džonan tiho progovori, a Fedvin i Iben se nasmejaše. Prvi put kad su ugledali Device, ušeprtljili su se između želje da bulje u ta neobična bića o kojima su ranije samo čitali i želje da pobegnu pre nego što ih pobiju smrtonosne Aijelke iz priča. Sada ih više ništa nije plašilo. Moraće ponovo naučiti šta je strah.

Device se zagledaše u Randa, a onda počeše da razgovaraju pomoću govora ruku, povremeno se kikoćući. Bile su one na oprezu od Aša’mana, ali pošto su Device bile Device – kao što su Aijeli bili Aijeli – opasnost je samo doprinosila da zadirkivanje bude zabavnije. Somara glasno zagunđa kako će ga Avijenda umiriti, što ostale potvrdiše odlučnim klimanjem glave. U pričama, niko nije vodio ovako zapetljan život.

Čim se Nerilea vratila i saopštila da je pronašla Davrama Bašera i Baela, poglavara koji je vodio Aijele ovde, u Kaemlinu, Rand otpasa mač, a Fedvin ga je sledio. Džalani donese veliku kožnu vreću u koju odložiše mačeve i Zmajevo žezlo, a ona je odnese držeći je kao da su mačevi zmije otrovnice, ili nešto što je odavno crklo i već istrulilo. Mada je ni u jednom od ta dva slučaja ne bi držala s toliko gađenja. Ogrnuvši se ogrtačem s kapuljačom koji mu je dodala Korana, Rand stavi ruke iza leđa, a Sulin mu ih uveza užetom. Čvrsto. Pri tom je mrmljala: „Ovo je ludorija. Čak bi i mokrozemci ovo nazvali ludorijom.“

Pokušao je da ne trepće. Bila je snažna i to je koristila. „Prečesto si nam bežao, Rande al’Tore. Uopšte ne paziš na sebe.“ Smatrala ga je bratom svojih godina, ali povremeno neodgovornim. „Far Dareis Mai čuvaju tvoju čast, a ti se uopšte ne čuvaš.“

Fedvin je gunđao dok su ga vezivali, iako se Devica koja je to radila uopšte nije trudila. Džonan i Iben su se mrštili dok su ih posmatrali. Kao ni Sulin, ni oni se nisu slagali s ovim planom. A nisu ga ni shvatali. Ponovorođeni Zmaj nije morao da objašnjava svoje postupke, a Kar’a’karn je to retko radio. Ipak, niko ništa nije rekao. Oružje se ne žali.

Kada se Sulin vratila pred Randa, jedan pogled na njegovo lice bio je dovoljan da joj oduzme dah. „Ovo su ti radili“, reče meko i izvadi dvosekli nož koji je nosila za pojasom. Bio je dugačak više od stope, čeličan, skoro kao kratak mač, osim što ga niko pametan ne bi tako nazvao pred Aijelom.

„Podigni mi kapuljaču“, oštro joj naredi Rand. „Svrha svega ovoga jeste da me niko ne prepozna pre nego što stignem do Baela i Bašera.“ Oklevala je, zagledana u njegove oči. „Navuci je, rekoh“, zareža on. Sulin je mogla golim rukama da ubije čoveka, ali prsti su joj bili nežni dok mu je nameštala kapuljaču oko lica.

Smejući se, Džalani mu povuče kapuljaču preko očiju. „E sad si siguran da te niko neće videti, Rande al’Tore. Moraćeš da dopustiš da te vodimo.“ Nekoliko Devica se nasmeja.

Ukočen, jedva se obuzdao da ne posegne za saidinom. Jedva. Lijus Terin je režao i frfljao. Rand natera samog sebe da normalno diše. Nije bila potpuna tama. Mesečina se nazirala oko ivice kapuljače. No, i pored toga, sapleo se kada ga Sulin i Enaila uhvatiše pod ruku i povedoše.