Kruna mačeva

Crvenilo je prekrilo gotovo celo Sijuanino lice. Uz njenu bledu kožu, to je izgledalo kao zalazak sunca. „Ja... ponizno molim za oproštaj, majko.“ Ovoga puta je zvučala skrušeno. Bilo je očito da s teškom mukom sreće Egvenin pogled. „Ponekad je tako teško da... Ne, nema izgovora. Ponizno molim za oproštaj.“

Egvena se poigravala svojom ešarpom dok je bez treptaja gledala u Sijuan, puštajući da se za trenutak sve umiri. To je bilo nešto što ju je Sijuan naučila, ali posle nekoliko trenutaka ona se nesigurno pomeri na krevetu. Kada znate da ste pogrešili, tišina vas kljuca, a to kljucanje vas podseća da jeste

pogrešili. Tišina je bila korisno oružje u mnogim prilikama. „Pošto ne mogu da se setim šta treba da oprostim“, konačno je tiho progovorila, „onda nema potrebe. Samo, Sijuan... Nemoj da se ponovi.“

„Hvala, majko.“ Nagoveštaj kiselog osmeha poigravao joj je u uglovima usana. „Ako smem da primetim, izgleda da sam te dobro podučila. Ali ako smem da predložim...?“ Čekala je da Egvena nestrpljivo klimne glavom. „Jedna od nas trebalo bi da prenese naređenja Faolajn ih Teodrin da se raspitaju; naravno, uradićemo to zlovoljne što moramo da prenosimo poruke. Njihovo raspitivanje izazvaće mnogo manje priče nego moje ili Leanino. Svi znaju da si im ti zaštitnica.“

Egvena se smesta složila. Očito još uvek nije jasno razmišljala, ili bi se sama toga setila. Osećala je da joj se vraća glavobolja. Čeza je tvrdila da je to zato što ne spava dovoljno, ali spavanje je predstavljalo teškoću kada ti se čini da će ti se glava rasprsnuti. A trebala je i veća glava od njene da se ne oseća teskobno, puna briga kao što jeste. Pa, bar je sada mogla da otkrije jednu od tajni koju je Mogedijen držala sakrivenu – kako sakriti svoj izgled pomoću Moći i kako sakriti svoje sposobnosti od druge žene koja može da usmerava. Otkrivanje ove dve veštine bilo bi nesmotreno jer bi mogle dovesti do razotkrivanja Mogedijen.

Još malo pohvala, pomisli kiselo. Bilo je mnogo pljeskanja i oduševljenih usklika kada je objavila ranije izgubljenu tajnu Putovanja, što je bar bilo njeno sopstveno otkriće, a potom je dobijala još hvale za svaku od tajni koje je uspevala da iščupa od Mogedijen, a svaki put je izgledalo kao da joj čupa zub. Međutim, nijedna od tih objava nije promenila njen položaj. Talentovano dete može se pogladiti po glavi, ali se ne zaboravlja da je još uvek dete.

Leana ih napusti uz naklon i suvu opasku da joj ni najmanje nije žao što, za promenu, neko drugi neće spavati cele noći. Sijuan je čekala; niko nije smeo da vidi nju i Leanu da odlaze zajedno. Neko vreme je Egvena samo posmatrala drugu ženu. Nijedna nije progovorila; Sijuan je izgledala zamišljeno. Konačno, trže se, ustade i poče da ispravlja haljinu, očito se spremajući da pođe.

„Sijuan“, polako započe Egvena, i shvati da ne zna kako da nastavi. Sijuan pomisli da ju je razumela. „Ne samo da si bila u pravu, majko“, reče, gledajući Egvenu pravo u oči, „nego si bila i blaga. Suviše blaga, ako ja to smem da kažem. Ti si Amirlin Tron, i niko ne sme biti drzak ili bezobziran prema tebi. Ako mi daš pokoru zbog koje će čak i Romanda da me sažaljeva, to je manje nego što zaslužujem.“

„Zapamtiću za sledeći put“, reče Egvena, a Sijuan spusti glavu kao da to prihvata. Možda i jeste prihvatila. Osim ako se u sebi promenila mnogo više nego što se moglo naslutiti, skoro je sigurno da će biti sledećeg puta, i još mnogo drugih potom. „Ali htela sam da te pitam za lorda Brina.“ Sijuanino lice postade bezizražajno. „Jesi li sigurna da ne želiš da se ja... umešam?“

„Zašto bih to želela, majko?“ Sijuanin glas bio je blaži nego supa od hladne vode. „Moje jedine obaveze su da te naučim pravilima ponašanja na tvom položaju i da predajem Šerijam uputstva od svojih doušnika.“ Još uvek je uspevala da održi nešto od svoje nekadašnje mreže, mada je bilo pitanje jesu li ovi znali kome njihovi izveštaji sada odlaze. „Garet Brin mi ne oduzima toliko vremena da bi mi to smetalo.“ Gotovo uvek ga je tako oslovljavala, a ako bi slučajno upotrebila njegovu titulu, to je uvek bilo odsečno.

„Sijuan, spaljen ambar i nekoliko krava ne koštaju tako mnogo.“ Ne, u poređenju s hranjenjem i plaćanjem vojnika. Ali nudila je to i ranije, a ukočeni odgovor bio je isti.

„Zahvaljujem se, majko, ali ne. Neću da kaže kako sam prekršila reč, a ja sam se zarekla da ću odraditi svoj dug.“ Iznenada, Sijuanina ukočenost se istopi u smehu, tako retkom kada se pominjao lord Brin. Mrgodnost je bila uobičajenija. „Ako već hoćeš da brineš za nekog, brini za njega, ne za mene. Meni ne treba pomoć da izađem na kraj s Garetom Brinom.“