Nebeski oganj

Čim Alteimine cipelice čvrsto stadoše na kamenom popločano tle, sluškinja Kara iskoči iz kočije i poče da se petlja oko nabora njene haljine – sve dok Alteima nije razdraženo sklopila lepezu i udarila njome curu po zglobu; dvorište palate nije mesto za takve stvari. Kara se – kakvo budalasto ime – trže unazad i steže zglob, s bolom u očima, na ivici suza.

Alteima je stezala usne od besa – ta devojka ne ume da primi ni blag prekor. Samo se zavaravala da će moći da joj posluži kao sluškinja; previše je očigledno da nije pripremljena za to. Ali gospa mora imati služavku, naročito ako namerava da se razlikuje od svih onih silnih izbeglica u Andoru. Videla je toliko muškaraca i žena kako rade mukotrpne poslove na suncu, čak i neke koji prose na ulicama odeveni u ostatke nošnji kairhijenskog plemstva. Učinilo joj se da je nekoliko njih i prepoznala. Možda bi mogla da primi nekog od njih u službu; ko bi bolje od jedne gospe poznavao dužnosti gospine sluškinje? Trebalo bi da jedva čekaju priliku za tako lagan rad. Možda bi bilo zanimljivo imati nekadašnju „prijateljicu" kao sluškinju. Za danas je ipak prekasno. Ova neuka služavka, meštanka, bila je jasan znak da je Alteima na ivici sredstava, i sama na korak od prosjačenja.

Napravila je izraz brige i nežnosti. „Jesam li te povredila, Kara?“, umilno upita. „Ostani ovde, u kočiji, da ti se zglob oporavi. Sigurna sam da će ti neko doneti hladne vode za piće.“ Prenerazila ju je bezumna zahvalnost na devojčinom licu.

Ljudi u livrejama bili su obučeni da se ne obaziru ni na šta. Ipak, Alteimina brižnost će se pročuti, jer sluge su, koliko ona zna, sluge.

Jedan visok mladić u crvenom kaputu belog okovratnika i uglačanom pločanom oklopu Kraljičine garde na prsima nakloni joj se, s rukom na dršci mača. „Ja sam poručnik straže Talanvor, visoka gospo. Ako izvoliš poći za mnom, sprovešću te do kraljice Morgaze.“ Ponudio joj je ruku i ona je prihvati, ali inače joj nije obuzimao pažnju. Vojnici niži od generala i lordova nisu je zanimali.

Dok ju je vodio širokim hodnicima punim užurbanih muškaraca i žena u službenim odelima – sklanjali su joj se s puta, naravno – pažljivo je posmatrala fine tapiserije, kovčege i ormare ukrašene slonovačom, zdele i vaze od srebra i zlata, ili krhkog porcelana Morskog naroda. Kraljevska palata nije pokazivala izobilje dostojno Kamena Tira, ali Andor je ipak bio bogata zemlja, možda i ravna Tiru. Odgovarao bi joj neki stariji lord, koga mlada žena još može obrlatiti; po mogućstvu neki od slabijih i nesigurnijih. Ali sa ogromnim zemljišnim posedom. To bi bio dobar početak, dok ne pronađe gde su niti moći skrivene u Andoru. Ono nekoliko reči koje je pri prethodnom susretu razmenila sa Morgazom nisu bile baš najbolji uvod, ali posedovala je nešto što jedna moćna kraljica sigurno želi i što joj treba. Određeno znanje.

Talanvor je najzad uvede u ogromnu dvoranu, čiji strop beše oslikan pticama, oblacima i otvorenim nebom; pred kaminom od uglačanog belog mermera stajale su pozlaćene stolice izvanredno ukrašene duborezom. Polusvesno, Alteima zadovoljno primeti da je široki crveno-zlatni tepih poreklom iz Tira. Mladić kleče na jedno koleno. Najednom je progovorio grubljim glasom: „Moja kraljice, kao što ste zapovedili, doveo sam visoku gospu Alteimu od Tira.“

Morgaza mu odmahnu da se udalji. „Dobro došla, Alteima. Drago mi je što te ponovo vidim. Sedi, da porazgovaramo.“

Alteima se neznatno nakloni i promrmlja reči zahvalnosti, pa sede. Zavist se grušala u njoj. Upamtila je Morgazu po lepoti, ali ju je njena zlatna kosa podsetila da sećanja blede. Morgaza beše ruža u punom cvatu, spremna da zaseni svaki drugi cvet. Alteima je razumela zašto je mladi vojnik posrćući napustio sobu. Samo joj beše drago što je izašao, jer bi u suprotnom osećala kako ih upoređuje.

Pa ipak, nešto se promenilo. Znatno. Morgaza, milošću Svetlosti kraljica Andora, braniteljka kraljevstva, zaštitnica naroda i visoko sedište kuće Trakand, nekada tako povučena, dostojanstvena i pristojna, bila je u haljini od bleštave bele svile, s toliko razgolićenim grudima da bi se postidele i krčmarice po Maulu, toliko pripijenoj uz kukove i prepone kao da je krojena za tarabonsku prostitutku. Glasine su očito bile istinite. Morgaza je imala ljubavnika. Čim se ovoliko izmenila, jasno je da ona udovoljava njemu, a ne on njoj. Morgaza je još sijala snagom i prisebnošću dovoljnima da ispune celu sobu, ali je ta haljina umanjivala i jedno i drugo.

Alteima se oseti dvostruko zadovoljnije što je obukla visoku kragnu. Žena koja je toliko obuzeta nekim muškarcem mogla bi da prasne u ljubomorni bes iz bilo kog, pa i najmanjeg razloga, a ponekad i bez njega. Kada bi upoznala Gebrila, ophodila bi se prema njemu s najvećom ravnodušnošću koju pristojnost dozvoljava. Čak i najmanja sumnja da je samo pomislila da preotme Morgazi ljubavnika mogla bi je odvesti pravo na vešala, umesto na samrtnu postelju bogatog muža. I sama bi tako postupila.