Nebeski oganj

Alteima klimnu glavom. „Baš pre nego što sam napustila Tir. On je sa njima.“

„Sa njima!“, uzviknu Morgaza. „Plašila sam se da je već u Kairhijenu...“

„Imaš li gošću, Morgaza? Trebalo je da me obavestite, pa da joj poželim dobrodošlicu.“

Jedan krupan, visok čovek uđe u prostoriju. Bio je odeven u crven, zlatom izvezen kaput, skladan na njegovim ogromnim ramenima i plećima. Alteima nije ni morala da vidi ozarenost Morgazinog lica kako bi zaključila da je to lord Gebril; dovoljan dokaz bilo je to što je tako samouvereno prekinuo kraljicu u pola reči. Pomerio je jedan prst, i služavka se smesta nakloni i izađe. Izgleda da nije tražio Morgazinu dozvolu ni da bi naređivao slugama. Bio je taman, ali neverovatno zgodan, a slepoočnice mu behu zakriljene belinom.

Alteima se pribra i izvede jedan polusrdačan osmeh, kao pred nekim postarijim stricem, bez imalo moći, bogatstva ili uticaja. Iako je izgledao neverovatno dobro, nikada ne bi pokušala da ga potčini sebi – čak i kada ne bi pripadao Morgazi. Iz njega je isijavala možda i veća moć nego iz kraljice.

Gebril stade kraj Morgaze i položi dlan na njeno golo rame, očito po navici. Morgazi je, izgleda, malo nedostajalo da nasloni obraz na njegovu ruku, ali njegove oči behu uprte u Alteimu. Ona beše navikla na poglede muškaraca, ali od ovih očiju postalo joj je neudobno; prodirale su preduboko, videle previše toga.

„Dolaziš iz Tira, gospo?“ Naježila se od njegovog dubokog glasa; koža, čak i kosti, kao da joj uroniše u ledenu vodu, ali trenutna napetost iznenada splasnu. Morgaza mu je odgovorila; Alteima nije mogla ni da zausti pod njegovim pogledom. „Ovo je visoka gospa Alteima, Gebrile. Govorila mi je o Ponovorođenom Zmaju. Bila je u Kamenu Tira kada je pao. Gebrile, Aijeli su zaista bili...“ Stisak njegove ruke ju je zadržao. Preko lica joj blesnu gnev, ali u isti čas nestade i ustupi mesto toplom osmehu.

Njegov pogled, još uvek na Alteimi, ponovo odasla isti led ka njoj, samo što je ona ovog puta glasno zaustavila dah. „Mora da si se umorila od tolike priče, Morgaza“, reče on ne pomerajući oči. „Previše radiš. Idi u krevet da odspavaš. Idi sada. Probudiću te kad se dovoljno odmoriš.“

Morgaza smesta ustade, i dalje opčinjeno nasmejana. Oči kao da joj behu pomalo razvodnjene. „Da, umorna sam. Idem da odspavam, Gebrile.“

Iskliznula je iz sobe, i ne osvrnuvši se ka Alteimi, ali gošćina pažnja beše potpuno usmerena na Gebrila. Srce joj je brže kucalo; dah joj je postao teži. Svakako je bio najpoželjniji muškarac koga je videla. Najveći, najjači, najmoćniji... hvalospevi joj poplaviše razum. Ni Gebril nije obratio pažnju na Morgazin odlazak. Zauzeo je kraljičinu stolicu, ispružio noge u čizmama i zavalio se. „Reci mi zašto si došla u Kaemlin, Alteima?“ Ponovo je osetila led. „Želim potpunu istinu, ali ukratko. Pojedinosti mogu dobiti kasnije, ako budem želeo.“

Nije oklevala. „Pokušala sam da otrujem muža, i morala sam pobeći pre nego što mi Tedosijan i ona kurva Estanda učine isto, ili još gore. Rand al’Tor je nameravao da im to i dozvoli, da poslužim za primer.“

Lice joj se iskrivi u grč očaja. Ne zato što je toliko dugo skrivala tu istinu, već zato što je osećala kako želi da mu udovolji, više nego ma kome na svetu, a morio ju je strah da će biti odbijena. Ali on je želeo istinu. „Odabrala sam Kaemlin zato što nisam mogla da trpim Ilijan, a premda je Andor jedva malo bolji, Kairhijen leži u ruševinama. U Kaemlinu mogu pronaći bogatog muža, nekog ko bi po potrebi mogao da me štiti, i iskoristiti njegovu moć da...“

Zaustavio ju je pokretom ruke i zasmejao se. „Opaka mačkica, doduše lepa. Možda dovoljno lepa da se može zadržati, ako pazi na zube i kandže.“ Lice mu naprasno postade ozbiljnije. „Reci mi sve što znaš o Randu al’Toru, a naročito o njegovim prijateljima, saputnicima i saveznicima, ako ih ima.“ Pričala je sve dok joj se usta i grlo nisu osušili, a glas raspukao i promukao. Nije dohvatala pehar dok joj nije naredio da pije; sasula je vino u sebe i nastavila. Zadovoljiće ga. Zadovoljiće ga bolje nego što bi Morgaza mogla i da pomisli.

Sluškinje zaposlene u Morgazinoj spavaćoj sobi hitro se nakloniše, iznenađene što je susreću usred jutra. Oterala ih je iz sobe i prilegla na krevet, ne svlačeći haljinu. Neko vreme je ležala, zagledana u pozlaćene rezbarije. Ovde nije bilo andorskih lavova, već samo ruže. Za krunisanu Ružu Andora, i ruže su joj pristajale bolje od lavova...