Nebeski oganj

Jedna žena u crveno-belom odelu donese odlično murandijsko vino i nasu ga u kristalne pehare, s duboko urezanim prkosnim lavovima Andora. Morgaza podiže pehar, a Alteima primeti njen prsten – motiv zlatne zmije koja proždire sopstveni rep. Takav prsten nosile su žene školovane u Beloj kuli – Aes Sedai i poneka od onih koje nisu stekle to zvanje – kao što je bila Morgaza. Već hiljadu godina, običaj je bio da kraljice Andora prolaze obuku u Kuli. Ali sva usta su govorkala o razdoru između Morgaze i Tar Valona, dok bi raspoloženje protiv Aes Sedai brzo nestalo sa ulica, samo da je Morgaza tako želela. Zašto onda još nosi prsten? Alteima odluči da pažljivo bira reči dok ne sazna odgovor.

Poslužiteljka se povuče na dalji kraj sobe, dovoljno daleko da ne čuje razgovor, ali da vidi kada ponestane vina. Morgaza otpi i progovori: „Odavno se nismo videle. Je li ti muž dobro? Je li sa tobom u Kaemlinu?“

Alteima užurbano prepravi zamisli. Smatrala je da Morgaza ne zna da se udala, ali oduvek joj je dobro išlo brzo razmišljanje. „Tedosijan je bio dobro kada sam ga poslednji put videla.“ Neka Svetlost uredi da umre, što pre. Sada je trebalo nastaviti. „Bio je u nedoumici da li da se prikloni tom Randu al’Toru, a to je opasan korak. Koliko je samo lordova povešano kao da su prosti lupeži.“

„Rand al’Tor“, zamišljeno prošapta Morgaza. „Upoznala sam ga. Nije mi izgledao kao neko ko će sebe prozvati Ponovorođenim Zmajem. Preplašeni mali pastir; trudio se da prikrije strah. Pa ipak, kad se prisetim, zaista je izgledao kao da traži neki – izlaz.“ Plave joj oči odlutaše u misli. „Elaida me je upozoravala na njega.“ Kao da je nesvesno izgovorila ove poslednje reči.

„To znači da ti je Elaida bila savetnica?“, oprezno upita Alteima. Znala je da je tako, i zbog toga su glasine o raskolu bile još manje verovatne. Morala je da sazna istinu. „Sigurno si joj našla zamenu, sada kada je postala Amirlin.“

Morgazin pogled se grubo zaoštri. „Nisam!“ Sledećeg trena glas joj ponovo postade blag. „Moja kći Elejna na obuci je u Kuli. Već se uspela među Prihvaćene.“

Alteima zaleprša lepezom, moleći se da joj znoj ne probije na čelo. Ako Morgaza ni sama ne zna šta oseća prema Kuli, nije moglo biti slobodnog razgovora. Njen naum nalazio se na rubu propasti.

Kraljica izbavi i nju i njen naum: „Kažeš da se tvoj muž predomišljao u vezi s Random al’Torom. A ti?“

Malo je nedostajalo da odahne od olakšanja. Morgaza je možda postala poput priproste seljanke prema tom Gebrilu, ali i dalje je imala razumevanja za moć i moguće opasnosti po njeno kraljevstvo. „Pa, naravno, pomno sam ga posmatrala u Kamenu.“ To je sigurno bilo dovoljno da poseje seme, ako je to uopšte bilo potrebno. „On usmerava, a takvog se muškarca uvek treba plašiti. Pa ipak, on jeste Ponovorođeni Zmaj. U to nema sumnje. Kamen je pao, a Kalandor je u tom trenu bio u njegovoj ruci. Proročanstva... Bojim se da moram prepustiti odluke o Ponovorođenom Zmaju mudrijima od sebe.

Znam jedino da ne želim da ostanem tamo gde on vlada. Čak ni visoka gospa Tira ne može hrabrošću dostići kraljicu Andora.“

Zlatokosa žena je pronicljivo pogleda; pobojala se da nije prevršila meru s laskanjem. Neki ne vole kada je previše otvoreno. Ali Morgaza se jednostavno ponovo naslonila i otpila vino. „Pričaj mi o njemu, o tom čoveku koji će nas navodno spasti, i uništiti u isti mah.“ Uspeh. Ili barem početak uspeha.

„Veoma je opasan, čak i kada izuzmemo Moć. Lav se čini lenjim, polusanjivim, ali iznenada juriša; tada otkriva brzinu i moć. Rand al’Tor izgleda nevino, ne lenjo, i naivno, a ne sanjivo; ali kada napadne... Ne poštuje ni ime ni položaj. Nisam preterala kada pomenuh povešane lordove. On je izvor bezumlja. Pod njegovim novim zakonom, u Tiru se čak i visoki lord ili gospa mogu naći pred magistratom i pretrpeti novčane ili još teže kazne pod optužbama seljana i ribara. On...“

Držala se isključivo svog viđenja istine; kad ustreba, umela je da govori istinu podjednakom brzinom kao izmišljotine. Morgaza je polako ispijala vino i slušala; Alteima bi možda i pomislila da se kraljica dokoličarski izležava da joj u očima nije jasno videla kako upija i pamti svaku reč. „Moraš razumeti“, završi Alteima, „da sam ovako samo dodirnula površinu. Rand al’Tor i njegova dela u Tiru predmet su za čitave sate razgovora.“

„Imaćeš ih“, reče Morgaza, a Alteima se nasmeja u sebi. Uspeh. „Je li istina“, nastavi kraljica, „da je doveo Aijele u Kamen?“

„Oh, da. Grdni divljaci. Pola lica im je skriveno; čak im i žene izgledaju spremne da ubiju na prvi pogled. Otpratili su ga kao psi, raspirujući strah, i usput otimali sve što im se svidelo u Kamenu.“

„Smatrala sam to najluđim glasinama“, priseti se Morgaza. „Bilo je pomena o tome protekle godine, ali Aijeli nisu napuštali Pustaru već dvadeset godina, još od Aijelskog rata. Svetu svakako nije potreban taj Rand al’Tor, čim je rešio da nanovo obruši Aijele na nas.“ Pogled joj se opet izoštri. „Rekla si da su ga otpratili. Zar su otišli?“