Nebeski oganj

Ponekad je Elejnino ćutanje bilo rečitije od gomile reči. Zastala je kada je videla preostale tri vreće s novcem, a onda ih uzela kao da je ona zadužena za troškove. U kolima postade osetno hladnije. Ninaevi ionako beše dosadilo da joj zvocaju što je tolika cicija. Neka sad malo ona gleda kako novac curi pa će možda shvatiti da nije baš sve ružičasto. A onda je Elejna shvatila da prstena nema, a da je kutija od tamnog drveta još tu.

Dograbila ju je i podigla poklopac, pa stala da napućenih usana proučava njen sadržaj u vidu druga dva ter’angreala, koje nosaju još iz Tira. Mali gvozdeni disk s ugraviranom gustom spiralom s obe strane i uska pločica duga pola pedlja, naoko od ćilibara ali čvršća od čelika, na kojoj je neko ipak uspeo da ureže sliku usnule žene. I jedno i drugo bi moglo poslužiti za ulazak u Tel'aran’riod, mada ne toliko lako kao prsten, pošto bi se moralo primeniti usmeravanje Duha – jedine od Pet moći koja se može koristiti u snu. Ninaeva je smatrala da je pravedno da njih prepusti Elejni, pošto je prsten kod nje. Devojka joj uputi potpuno bezizražajan pogled, pa glasno zatvori kutiju i nagura je među svoje stvari zajedno sa srebrnom strelom. Njeno ćutanje bilo je gromoglasno.

I Elejna je napravila dva zavežljaja, ali mnogo veća. Nije za sobom ostavila ništa osim nogavice i kaputića sa šljokicama. Ninaevi pade na pamet da je zapita nije li ih možda previdela, ali uzdržala se pošto joj je bilo dosta durenja. Zadovoljila se šmrktanjem kad je Elejna ponosno dodala a’dam svojim stvarima, iako bi se po pogledu koji je zauzvrat dobila reklo da ju je izvređala na pasja kola. Kad je konačno kucnuo čas da izađu iz kola, tišina se već mogla šeći nožem i koristiti za hlađenje vina.

Muškarci su već bili spremni i sada su stajali, gunđali i streljali ih nestrpljivim pogledima. To uopšte nije pošteno. Galad i Uno nisu imali nikakav prtljag. Tom je na leđa zametnuo harfu i frulu u kožnim futrolama, kao i mali zavežljaj. Džuilin je stajao naslonjen na svoju motku, reckavi mačolomac beše obesio o pojas, a uredno uvezani smotuljak na leđima beše mu još manji nego zabavljačev. Izgleda da muškarci vole da nose odeću dok ne satruli na njima.

Naravno, bila je tu i Birgita, s lukom u ruci i tobolcem o pasu. Zavežljaj kraj nogu ne beše joj mnogo manji od Elejninih. Ninaevi ne bi smetalo ako je rešila da ponese haljine u kojima je nastupala, ali se zato našla zatečena onim što je ratnica sada imala na sebi. Suknja s razrezom na sredini bila je vrlo slična šalvarama koje je ova nosila u Tel’aran’riodu, ali je više vukla na boju zlata nego na žutu i nije bila stegnuta oko gležnjeva. Kratki plavi kaputić bio je istovetan onom starom.

Tajna porekla ove odeće razrešena je kad je Klarina dotrčala, vajkajući se što se toliko zadržala, i donela još dve suknje i jedan kaputić, što je završilo u Birgitinom zavežljaju. Zastala je da im kaže koliko joj je žao što odlaze. Nije samo Klarina odvojila nekoliko dragocenih trenutaka da se pozdravi s njima. Aludra im je poželela srećan put kud god da krenu i poklonila im dve kutije onih njenih palidrvaca, koje je Ninaeva s uzdahom nagurala među svoje stvari. Ostale je bila ostavila u kolima, a Elejna ih je, kad je mislila da je Ninaeva ne gleda, gurnula na samo dno police, iza vreće pasulja. Petra se ponudio da ih otprati do reke, praveći se da ne primećuje zabrinuti pogled svoje žene, a isto učiniše i braća Čavana i žongleri Kin i Bari, mada im je očigledno laknulo kad Ninaeva reče da nema potrebe. Morala je to brzo da završi, pošto su Galad i ostali izgledali kao da bi možda prihvatili njihov predlog. Čak je i Latel nakratko svratila da se pozdravi, iako joj se po pogledu videlo da bi im i sama ponela sav prtljag samo da im što pre vidi leđa. Ninaevu je čudilo što Serandina nije došla, mada joj je donekle bilo drago. Elejna se zaista dobro slagala s tom ženom, ali ona je još od one tuče bila napeta u Seanšankinom prisustvu, što je još više pogoršavala činjenica da ova ničim nije pokazivala slična osećanja.

Poslednji je stigao Luka. Tutnuo je Ninaevi u ruku buketić sparušenog poljskog cveća – sama Svetlost zna gde ga je nabrao – zakleo joj se na večnu ljubav i sit se nahvalio njene lepote, a još joj se i zarekao da će je pronaći pa makar morao da izvrne svet naglavce. Nije znala šta joj je od svega ovoga poteralo krv u obraze, ali je zato jedan njen pogled bio dovoljan da obriše osmeh s Džuilinovog lica i nevericu s Unovog. Ma šta o svemu tome mislili, Tom i Galad su bili dovoljno mudri da to zadrže za sebe. Birgitu i Elejnu nije smela ni da pogleda.

Najteže joj je padalo što mora da stoji tu s kitom klonulog cveća, sluša ga i crveni. Šamar bi ga verovatno samo nagnao na još više lupetanja a ostalima bio gozba za dušu. Odahnula je kad ih je ta budala napustila, neprestano lepršajući plaštom.