Nebeski oganj

Nije joj bila mrska misao o odlasku, iako je ponavljala sebi da mora da se pobrine za njihove rane. Elejna je pokušala da natera Toma da se osloni na nju, ali on je to odbio i počeo da deklamuje starovremskim jezikom, ali toliko slikovito da je bilo gotovo nemoguće prepoznati legendu o Kirukan, prelepoj kraljici i ratnici iz Troločkih ratova.

„Ta je umela da bude opaka kao divlji vepar kad se uplete u trnje“, tiho reče Birgita sebi u bradu. „Ni nalik nekima ovde prisutnima.“

Ninaeva stisnu zube. E neće je više pohvaliti, pa ma šta uradila. Kad malo bolje razmisli, svaki muškarac iz Dveju Reka bio je jednako vešt s lukom i strelom. Svako dete.

Neprestano ih je pratila tutnjava i udaljena rika iz drugih delova grada, a često joj se činilo i da ih neko posmatra iz napuštenih kuća. Međutim, da li zato što se pročulo šta su uradili, ili što su možda osmatrači sve videli, nisu sreli ni živu dušu sve dok im iznenada dvadesetak Belih plaštova s isukanim mačevima i strelama u lukovima ne stade na put. Šijenarci istog trenutka potegoše mačeve.

Galad razmeni nekoliko reči s njihovim vođom, momkom iznurenog lica pod kupastom kacigom, koji je sve vreme sumnjičavo merkao Šijenarce, Toma i Džuilina, a i Birgitu. E, to nije bilo lepo od njega. Elejna je kraj Belih plaštova prošla kraljevski dignute glave, ne obraćajući pažnju na njih ni koliko na sluge, ali Ninaeva nije volela da je iko potcenjuje.

Uskoro izbiše na obalu. Iza malih kamenih skladišta pokrivenih škriljcem pružala su se tri gradska doka, kojima se preko širokog pojasa skorelog blata stizalo do vode. Na kraju jednoga čekala ih je zdepasta lađa s dva jarbola. Ninaeva se iskreno nadala da će dobiti zasebnu kabinu. Isto tako se nadala da se to čudo ne ljulja mnogo.

Dvadesetak koraka od doka, pod budnim okom četvorice stražara u belom stajala je oveća grupa izbeglica: desetak muškaraca, uglavnom starih, izranavljenih i pocepanih, i dvostruko više žena sa po dvoje-troje male dece ili čak s bebom u naručju. Još dva Bela plašta stajala su na samom doku. Deca su uglavnom zagnjurila lica majkama u skute, ali odrasli su žudno gledali u brod. Ninaevi se od tog prizora steže srce. Iste je takve poglede videla u Tančiku, poglede ljudi koji se nadaju spasenju. Tada nikome nije mogla da pomogne.

Pre nego što je stigla reč da zucne, Galad dograbi nju i Elejnu za ruke i odvuče ih preko doka i nestabilnog brodskog mostića na palubu. Tamo ih je čekalo još šest smrtno ozbiljnih vojnika u belim plaštovima i bleštavim oklopima, koji su na oku držali grupicu bosonogih muškaraca, mahom golih do pasa. Po kapetanovom se pogledu nije znalo jesu li mu mrskija Deca Svetla ili šarolika družina koja mu se ukrcala na brod.

Agni Neres bio je visok, mršav čovek uskog turobnog lica i klempavih ušiju. Stajao je u crnom kaputu, ne obraćajući pažnju na znoj koji mu se slivao niz obraze. „Platio si mi da povezem dve žene. Da ne bi možda da primim još jednu devojanu i ove muške badava?“ Birgita ga prostreli pogledom, ali on to kao da nije ni primetio.

„Pošteno ćemo ti platiti, dobri moj kapetane“, oholo mu reče Elejna.

„Ako je cena razumna, naravno“, dodala je Ninaeva, na šta joj on samo uputi mrk pogled.

Neres samo stisnu usnice – ukoliko je to uopšte bilo moguće – pa se ponovo obrati Galadu. „Isplovio bih, ako bi ti bio tako ljubazan da izvedeš svoje ljude odavde. Nikada mi nije bilo mrskije da se zadržavam u ovom gradu.“

„Čim se ukrcaju i ostali putnici“, reče Ninaeva i pokaza glavom ka ljudima na obali.

Neres ponovo pogleda ka Galadu, ali ovaj se već beše okrenuo i nešto govorio Belim plaštovima. Kapetan tad osmotri one jadnike, pa se obrati vazduhu iznad Ninaevine glave. „Povešću svakog ko može da plati, a ovi mi baš i ne izgledaju tako. Čak i da imaju para, nema mesta za sve.“

Propela se na prste kako mu slučajno ne bi promakao njen osmeh, na šta se njemu brada zamalo ne uvuče u okovratnik. „Primičeš ih sve do jednog, kapetane, da ti ne bih odsekla te tvoje klempave uši.“

Ovaj samo zinu, pa razrogači oči i pogleda nekud mimo nje. „Neka ti bude“, reče ljutito, „ali znaj da očekujem nekakvu isplatu. Milostinju dajem samo na Prvidan, a to je još daleko.“

Ona spusti stopala na palubu, pa se sumnjičavo osvrnu preko ramena. Tom, Džuilin i Uno stajali su iza nje i savršeno uljudno posmatrali nju i Neresa. Dobro, onoliko uljudno koliko su im to dopuštala lica umrljana krvlju i celokupna Unova pojava. Previše uljudno.

Ninaeva samo odsečno šmrknu, pa reče: „Niko da ništa nije taknuo dok svi ne budu ukrcani“, i ode da potraži Galada. Pretpostavljala je da bi trebalo da mu zahvali. Verovao je da čini ono što je ispravno. I najbolji muškarci imaju istu tu falinku. Uvek veruju da čine ono što je ispravno. A opet, šta god bilo to što su ova trojica malopre uradila, urodilo je plodom.