Nebeski oganj

Ne ispuštajući buketić iz ruke, požurila je ispred ostalih kako im ne bi gledala lica, i u hodu besno ćuškala i nameštala zavežljaje. Čim je zamakla iza platnene ograde, toliko je besno iskidala cveće da su se Ragan i ostali šijenarski ratnici, koji su ih tamo čekali, samo nemo zgledali. Svaki je na leđima osim mača imao zavežljaj – mali, naravno! – ali i zalihu vode za nekoliko dana. Svaki treći je imao i kotlić ili neku drugu posudu. Baš lepo. Ako im je do kuvanja, samo neka izvole! Ne sačekavši da sami odluče koliko je bezbedno da joj se obrate, ćutke je prošišala kraj njih i sama nastavila ka drumu.

Uzrok tolikog njenog besa jeste bio Valan Luka – najradije bi mu razbila glavu što ju je onako ponizio, pa nek misli ko šta hoće – ali sada je sve to bilo usmereno na Lana Mandragorana. On joj nikad nije dao cveće. Ali to nema veze. On joj je iskazao svoja osećanja rečima dubljim i iskrenijim nego što bi Valan Luka ikada mogao. Iskreno je mislila sve što je rekla Luki, ali kad Lan nešto naumi, nikakva ga pretnja u tome ne bi omela. Ni usmeravanje ga ne bi zaustavilo kad joj poljupcima pretvori mozak i kolena u pihtije. A opet, cveće je baš lepo. Svakako je mnogo lepše od novog objašnjenja zašto za njihovu ljubav nema nade. Muškarci i njihova reč! Muškarci i njihova časti Smrt mu je nevesta? Vodi lični rat protiv Senke? E, ima da ostane živ i da se oženi njome, i pokazaće mu ona samo li pomisli drugačije. Samo još da nije vezan za Moirainu. Poželela je da vrisne od jada.

Dobrano je odmakla dok je ostali nisu pristigli. Elejna samo glasno šmrknu dok se borila s dva ogromna zavežljaja na leđima – morala je sve da ponese – a Birgita se pravila da sebi u bradu mrmlja nešto o ženama koje jurcaju kao Karpanke kad idu da se bace sa stene. Ninaeva nije obraćala pažnju na njih.

Muškarci su se rasporedili tako da su na čelu bili Tom, Džuilin i Galad, a Šijenarci su išli sa strane, oprezno merkajući svaki žbun i svaku izbočinu na zemlji. Ninaeva se osećala pomalo glupo dok je stupala u sredini grupe – izgledalo je kao da očekuju da čitava vojska iznikne iz zemlje, ili da možda misle kako su žene bespomoćne – tim pre što su Šijenarci ćutke sledili Unov primer i isukali mačeve, iako nigde na vidiku ne beše ni žive duše. Čak su i naselja udžerica zvrjala prazna. Galad nije vadio mač iz korica, ali je zato Džuilin čvrsto držao motku umesto da se poštapa njom, a Tom je nesvesno vadio skrivene noževe i vraćao ih. Čak je i Birgita hodala sa strelom u luku. Ninaeva odmahnu glavom. Rulja koja reši na njih da krene moraće da bude i te kako hrabra.

Međutim, kad stigoše u Samaru, zažalila je što je odbila Petru i braću Čavana, a i što ih ipak nema malo više.

Gradska kapija stajala je širom otvorena i bez ijednog stražara, a nad kamenim se zidinama uzdizalo šest stubova dima. Ulice su bile puste. Krhotine razbijenih prozorskih okana pucketale su pod nogama i to je bio jedini zvuk osim potmulog zujanja nalik rojevima džinovskih osa razasutim po gradu. Komadi nameštaja i delovi odeće ležali su razbacani po kaldrmi, kao i posuđe, grnčarija i sve ostalo što su građani – ili možda pljačkaši, ali to se nije moglo znati – bacali za sobom.

Ali nisu to bili jedini tragovi razaranja. S jednog je prozora visio leš u finom kaputu od zelene svile. Nad vratima kalajdžijske radnje klatio se obešen neki jadnik u ritama. Tu i tamo se u sporednim uličicama videlo nešto što je na prvi pogled izgledalo kao gomila bačene stare odeće, ali Ninaeva je znala da to nije to.

U jednoj kući, čija su razvaljena vrata visila na jednoj Šarci, videli su se plamičci kako ližu drveno stepenište i prvi pramenovi dima. Ulice možda jesu bile puste, ali oni koji su to napravili nisu mogli biti daleko. Ne prestajući da se osvrće na sve strane, Ninaeva čvrsto uhvati nož koji je nosila o pasu.

Ono zujanje se povremeno pojačavalo, pretvarajući se u besnu, grlenu riku, koja je, reklo bi se na trenutke, dopirala iz susedne ulice, da bi se onda utišala do prigušenog žamora. Međutim, sve prave nevolje dolaze tiho i nenajavljeno. Iza jednog ugla iznenada se pojavi gomila ljudi, nalik čoporu gladnih vukova, koji ispuniše čitavu ulicu. Čuo se samo bat njihovih čizama. Kad su ugledali Ninaevu i ostale, bilo je to kao da je neko bacio baklju u senik. Svi kao jedan bez oklevanja jurnuše napred besno urlajući i mlatarajući vilama i mačevima, sekirama i močugama i svime što se moglo upotrebiti kao oružje.