Nebeski oganj

Uskoro su poklopci potpalublja otvoreni i sanduci i kovčezi počeše da lete preko ograde broda. Bilo ih je i teških, ali mahom su bili laki i mirisali su na začine. Neres bi zažmurio kad god voda proguta nešto, ali se zato ozario – ukoliko se to za njega uopšte može reći – kad je Ninaeva zapovedila da se ćilimi, trube svile i bale fine vunene tkanine ostave u potpalublju. To je trajalo samo dok nije shvatio da je namerila da od njih napravi ležaj eve. Ako mu je lice pre bilo kiselo, sada bi se od njega pokvarilo mleko iza zatvorenih vrata. Za sve to vreme nije progovorio ni reč. Kad žene počeše da vedricama zahvataju vodu iz reke kako bi okupale decu na palubi, on se povuče na krmu, gde je grčevito stiskao ruke na leđima i gledao sanduke koji još ne behu potonuli.

Međutim, upravo je takav Neresov stav prema ženama malo otupeo oštricu Elejninog jezika. A i Birgitinog. Ili se bar tako Ninaevi činilo. Ona je, naravno, ostala odmerena kao što je i bila. Neres mrzi žene i gotovo. Posada im se obraćala jedino kad mora – a i to je bilo brzo i s mnogo pogledavanja prema kapetanu – posle čega se žurno vraćala svojim poslovima. Neres se izdirao na svakog ko nema pametnija posla nego da razmeni pokoju reč s bilo kojom ženom. Iz njihovih je bojažljivih opaski i promrmljanih upozorenja bilo potpuno jasno kakav je čovek kapetan.

Žene troše novac koji muškarci zarade, podmukle su poput mačaka i stalno izazivaju nevolje. Svaki belaj koji snađe čoveka mogao bi se na ovaj ili onaj način pripisati ženama. Neres je očekivao da će se one još pre kraja prvog dana čupati ili valjati po palubi ili pak da će očijukati s njegovom posadom i unositi razdor tamo gde ne mogu da naprave tuču. Taj bi bio srećan da mu nikada nijedna žena ne kroči na brod, a još srećniji kad bi isto važilo i za njegov život.

Ninaeva nikad ne beše upoznala nekog sličnog njemu. Dobro, čula je kad muškarci gunđaju o rastrošnim ženama, kao da njima pare ne klize kroz prste – ma oni su u pogledu novca često gori čak i od Elejne! – pa čak i kad ih krive za kojekakve nevolje iako su najčešće sami odgovorni za njih. Međutim, nikada

nije videla muškarca koji zaista mrzi žene. Iznenadila se kad je čula da Neres u Ebou Daru ima ženu i čopor dece, ali ne i kad su joj objasnili da se on tamo zadržava samo dok ne utovari robu. Taj je čak izbegavao i da razgovara

sa ženama. Neverovatan čovek. Ninaeva ga je ponekad potajno gledala kao nekakvu čudnovatu životinju, neobičniju čak i od s’redita i svega ostalog u Lukinoj menažeriji.

Naravno, Elejnu i Birgitu ništa nije moglo da natera da se uzdrže od otrovnih opaski kad god on može da ih čuje. Kao da nije dosta što Tom i ostali prevrću očima i značajno se gledaju, mada su se oni bar trudili da to prikriju. Neresovo neskriveno zadovoljstvo što se pokazalo da su njegovi stavovi potpuno ispravni – on je to tako video – bilo im je potpuno nepodnošljivo. Nije im preostajalo ništa drugo nego da progutaju sopstveni otrov i smeškaju se.

Što se Ninaeve tiče, ona je jedva čekala priliku da nasamo popriča s Tomom, Unom i Džuilinom. Mnogo su se opustili i gotovo zaboravili da se od njih očekuje da rade ono što im ona kaže. I to bez suvišnih pitanja. Osim toga, uživali su da muče Neresa zlokobnim smejuljenjem i opaskama o razbijenim glavama i preklanim grlima. Međutim, jedino mesto gde je s njima mogla da popriča a da ih kapetan ne čuje bila je kabina. Niko od njih nije bio nešto posebno krupan – dobro, Tom jeste visok, a Uno prilično plećat – ali bi natiskani u onolicnom prostoru izgledali mnogo veći od nje, što bi njenu pridiku učinilo prilično neuverljivom. Čim muškarac shvati da je fizički nadmoćniji od žene, dobio je pola bitke. Stoga je na lice navukla masku šušte ljubaznosti i pravila se da ne primećuje Tomove i Džuilinove zbunjene poglede, kao ni Unove i Raganove nepoverljive, već je uživala u prividu dobrog raspoloženja koji su njih tri morale da održavaju.

Smeškala se čak i kad je shvatila zašto su se jedra odjednom napela a obala obasjana poslepodnevnim suncem počela da promiče brzinom galopa. Neres zapovedi da se vesla podignu i odlože kraj ograde broda. Izgledao je gotovo kao da se raduje. Gotovo. Obala je na amadicijskoj strani bila niska i glin ovita, dok se s geldanske između šume i reke prostirao široki pojas trske i blata. Samara je ležala tek nekoliko sati plovidbe iza njih.

„Usmeravala si“, prosiktala je Elejni. Nadlanicom je otrla znoj sa čela i jedva odolela želji da otrese šaku na uzbibanu palubu. Najbliži putnici bili su nekoliko koraka odmaknuti od njih dve i Birgite, ali svejedno se trudila da govori tiho i najljubaznije što može. Osećala se kao da joj utroba prati ljuljanje broda, što joj nimalo nije popravilo raspoloženje. „Ovaj vetar je tvoje delo.“ Nadala se da u torbici ima dovoljno crvene mirodije.