Nebeski oganj

„Panarh Amatera dala nam je mnogo poklona, Aes Sedai“, reče Elejna. „Ona veruje da smo joj mi pomogle da zadrži presto.“ Iako je to izrekla savršeno mirno, njen je govor bio hod po tankom ledu. Očigledno nije samo Ninaevu razdražio gubitak slobode. Karlinja je samo prostreli pogledom.

„Donele ste nam uznemiravajuće vesti“, reče Šerijam. „A i neke uznemiravajuće... predmete.“ Pogled joj pobeže ka srebrnastom adamu na stolu, posle čega se prikova za njih dve. Kad su saznale šta je to i čemu služi, većina Aes Sedai se prema adamu odnosila kao da je guja otrovnica. Većina.

„Ako je ta stvar zaista ono što ova deca tvrde da jeste, moramo je dobro proučiti“, odsutno će Morvrin. „A ako Elejna zaista veruje da bi mogla da napravi ter’angreal...“ Smeđa sestra odmahnu glavom. Njena je pažnja bila više usmerena na pljosnati kameni prsten, išaran crvenim, plavim i mrkim tačkicama i prugama, koji je držala u ruci. Druga dva ter’angreala ležala su joj u krilu. „Kažete da ovo potiče od Verin Sedai? Kako to da mi ne znamo ništa o tome?“ Ovo pitanje nije bilo upućeno ni Ninaevi ni Elejni, nego Sijuan.

Ova se namršti, ali u tome ne beše one žestine koju je Ninaeva pamtila. Sada je to činila nekako snebivljivo, kao da je svesna da je u podređenom položaju. Takav joj bese i glas i Ninaeva prosto nije mogla da poveruje sopstvenim ušima. „Verin mi to nikada nije pominjala. I sama bih joj rado postavila nekoliko pitanja.“

„ A ja bih rado postavila nekoliko pitanja o ovome“,

na to će Mirela, a maslinasto joj se lice smračilo dok je razmotavala dobro poznati list papira – zašto li su to sačuvale? – i glasno čitala: „’Sve što čini nosilac ovog ovlašćenja, čini po mom naređenju i s mojom dozvolom. Poslušajte moju zapovest i ne govorite nikom o tome. Sijuan Sanče, Čuvar pečata, Plamen Tar Valona i Amirlin Tron.’“ Zgužvala je i papir i pečat. „Ovakvo nešto ne daje se Prihvaćenima.“

„Nisam znala kome mogu da verujem“, mirno reče Sijuan, na šta se šest Aes Sedai netremice zagleda u nju, „a tada je ovo bilo u mom domenu vlasti.“ Šest Aes Sedai nisu ni trepnule. Glas joj na to poprimi molećiv prizvuk. „Pa ne možete me pozivati na odgovornost zbog onog što sam uradila dok sam imala pravo na to. Kada brod počne da tone, rupu zapušite prvim što vam padne pod ruku.“

„A zašto nam ništa nisi rekla?“, upita Šerijam tiho ali nepokolebljivo čvrsto. Nadzornica polaznica nikada nije podizala glas, mada bi svima ponekad bilo lakše da jeste. „Poslala si tri Prihvaćene – Prihvaćene! – da traže trinaest sestara iz Crnog ađaha. Zar si decom htela da zapušiš rupu u svom brodu, Sijuan?“

„Nismo mi deca“, brecnu se Ninaeva. „Nekoliko od tih trinaest je mrtvo, a dva puta smo im smrsile konce. U Kamenu smo...“

Karlinja je saseče kao ledenim nožem. „Ispričala si nam sve o Tiru, dete. I o Tančiku. I kako si savladala Mogedijen.“ Usne joj se zlobno iskriviše. Rekla je Ninaevi da je budala što se uopšte približila Izgubljenoj i da je čista sreča što je izvukla živu glavu. To što Karlinja zapravo i ne zna koliko je u pravu – naravno da im nisu baš sve ispričale – bolelo je Ninaevu više od svega. „Vi jeste deca i imaćete sreće ako ne odlučimo da vam isprašimo tur. A sad ćuti i čekaj da ti se neko obrati.“ Ninaeva pocrvene, i dalje se nadajući da će one to pripisati stidu, ali ne reče više ni reč.

Šerijam nije oka skidala sa Sijuan. „Dakle? Zašto nam nisi rekla da si poslala decu u lov na lavove?“

Sijuan duboko udahnu, ali samo sklopi šake i pokajnički povi glavu. „Mislila sam da ima mnogo važnijih stvari, Aes Sedai. Nisam prećutala ništa što sam smatrala iole bitnim. Rekla sam vam sve što sam znala o Crnom ađahu. Već izvesno vreme nisam znala ni gde su ove dve ni šta rade. Važno je da su sada tu i da su donele ova tri ter’angreala. Sigurno vam je jasno koliko je važno što sad imamo pristup Elaidinoj radnoj sobi i svim njenim dokumentima, pa makar to bilo i na mahove. Zahvaljujući tome i znate da ona zna gde ste.“

„Jasno nam je“, reče Anaija, bacivši pogled na Morvrin, koja je još bila zaokupljena onim prstenom. „Samo smo malo zatečene načinom na koji smo to saznale.“

„Tel’aran’riod“, ubaci se i Mirela. „O njemu se u Kuli samo pričalo na teorijskom nivou. To je bilo nešto u domenu legende. Kao i aijelski šetači kroz snove. Ko bi mogao i da zamisli da njihove Mudre umeju da usmeravaju, a kamoli ovako nešto?“

Ninaevi je bilo žao što to nije ostalo tajna – kao na primer istina o Birgiti i još ponešto što su uspele da prećute – ali zaista je teško sakriti bilo šta kad vas ispituju žene koje bi mogle pogledom rupu u kamenu da prosvrdlaju kad bi naumile. No dobro, bar su uspele da im zadrže pažnju tamo gde su htele. Čim je pomenut Tel’aran’riod i ulazak u njega, bilo je jasno da bi pre miševi počeli da gone mačke nego što bi te žene prestale da zapitkuju.