Nebeski oganj

Zavesa od perli zazvecka i Rand se osvrnu; ulazili su nemi gaisaini u belim haljinama. Dok su neki počinjali da prikupljaju hranu i piće izneto pred njega i poglavare, jedan muškarac prinese veliki srebrni poslužavnik i položi ga na sto. Na njemu beše pokriveno posuđe, srebrna šolja i dva velika glinena krčaga sa zelenim prugama. U jednom je bilo vino, u drugome voda. Jedna gaisainka je donela već upaljenu pozlaćenu svetiljku i spustila je pokraj poslužavnika. Kroz prozore se već naziralo žutorumeno nebo sutona; u tom kratkom vremenu između jare i smrzavanja, vazduh je zapravo bio veoma prijatan.

Gaisaini izađoše. Rand ustade, ali nije odmah progovorio. „Šta misliš, kakvi su mi izgledi u Poslednjoj bici, Nataele?“

Asmodean je oklevao; izvukao je prugastu crveno-plavu ćebad iza jastuka i podigao pogled prema Randu, onako nakrivljene glave. „Pronašao si... nešto... na trgu, onog dana kada smo se susreli ovde.“

„Zaboravi na to“, odreza Rand. Bilo ih je dva, ne samo jedan. „Ionako sam ga uništio.“ Učinilo mu se da su Asmodeanu pomalo klonula ramena. „Onda će te – Mračni – živoga proždrati. Što se mene tiče, nameravam da prerežem vene istog trena kada doznam da se oslobodio. Ako budem imao priliku. Brza smrt je bolja od svega drugog što bi moglo da me čeka.“ Bacio je ćebad u stranu i pustio da mu sumorni pogled odluta. „To je svakako bolje od ludila. Sada sam mu podložan koliko i ti. Skršio si sprege koje su me štitile.“ Glas mu ne beše gorak, već samo lišen svake nade.

„Šta ako postoji još neki način da se zaštitimo od izopačenja?“, upita Rand. „Šta ako ga je moguće otkloniti? Da li bi i tada želeo da se ubiješ?“

Asmodeanov praskav smeh bio je prepun otrova. „Neka me Senka uzme, ti očito umišljaš da si krvavi Tvorac! Već smo mrtvi. Obojica. Mrtvi smo! Zar si toliko zaslepljen gordošću da to ne vidiš? Ili si jednostavno previše tup, bespomoćni čoban ine?“

Rand nije dozvolio da bude uvučen u to. „Zašto onda sve smesta ne okončaš?“, stegnuto upita. Nisam bio toliko zaslepljen da mi ti i Lanfear promaknete. Nisam bio toliko tup, čim sam uspeo da je prevarim, i da zarobim tebe. „Ako nema nade, ako nema šanse, ni najmanje prilike... zašto si onda još živ?“

Asmodean i dalje nije gledao u njega; protrljao je nos, pa polako progovori: „Jednom sam gledao čoveka kako visi s litice. Zemlja mu se mrvila pod rukama, i jedino za šta je mogao da se uhvati bio je maleni busen trave, korenjem jedva privezan sa zemljom. Tako da se uhvatio za njega.“ Zasmejao se, nimalo razvedren. „Znao je ga neće izdržati.“

„Jesi li ga spasao?“, upita Rand, ali Asmodean nije odgovarao. Rand pođe prema vratima, a iza sebe ponovo začu zvuke „Marša Smrti“. Zavesa od perli se spojila za njim, a pet Devica koje su ga čučeći čekale u širokom praznom hodniku plavo popločanog poda lagano ustadoše. Sve izuzev jedne bile su visoke žene, ali po merilima Aijela, ne previše. Njihovoj predvodnici, Adelin, nedostajala je samo šaka visine da ga pogleda pravo u oči. Izuzetak je bila vatrena crvenokosa žena Egvenine visine po imenu Enaila, veoma osetljiva zbog svog niskog rasta. Kao i poglavari klanova, sve su imale plave, zelene ili sive oči, a kosa, svetlosmeđa, plava ili crvena, bila im je kratko podšišana; ostavljale su samo po repić na potiljku. Napunjeni tobolci održavali su ravnotežu s dugim noževima o pojasu, a na leđima su nosile lukove od roga. Svaka je imala i po tri ili četiri kratka koplja s dugim ostricama i okrugli štit od goveđe kože. Aijelke koje nisu bile naklonjene ognjištu i deci imale su sopstveno ratničko društvo: Far Dareis Mai, Device koplja.

Pozdravio ih je malim naklonom, i one se nasmešiše; to nije bio običaj kod Aijela, bar ne onako kako je to on činio. „Vidim te, Adelin“, reče on. „Gde je Džoinde? Mislio sam da je bila sa vama. Da se nije razbolela?“

„Vidim te, Rande al’Tore“, odgovori mu ona. Njena žuta kosa činila se još bleđom jer je uokvirivala tamno, osunčano lice; na jednom obrazu imala je tanan beli ožiljak. „Može se reći da jeste. Čitavog dana govorila je sama sa sobom, pa pre manje od jednog časa pođe da položi svadbeni venac pred noge Garana, Džirad Gošijena.“ Neke od ostalih odmahnuše glavom; venčavanje je značilo odbacivanje koplja. „On je njen gai’šain, a sutra mu je poslednji dan. Džoinde je Šaarad Crne stene“, značajno je naglasila. To i jeste bilo značajno. Brakovi sa muškarcima i ženama u službi gaisaina bili su učestali, ali brakovi između klanova u krvnoj zavadi, čak i privremeno obustavljenoj, bili su prava retkost. „Ta bolest se širi“, gorljivo reče Enaila. Glas joj je i inače bio vatren poput kose. „Svakoga dana otkada smo kročile u Ruidean, po jedna ili dve device pravile su svadbene vence.“