Nebeski oganj

Rand klimnu glavom, nadajući se da će to prihvatiti kao znak saosećanja. Bila je to njegova krivica. Zapitao se koliko bi njih bilo spremno da ostane kraj njega kada bi im to saopštio. Verovatno sve; čast bi ih održala, a nisu bile nimalo plašljivije od poglavara klanova. Barem su to za sada bila samo venčanja – verovatno bi se i Device složile da je brak bolji od onoga što su mnogi iskusili. Možda će se i složiti. „Trebaće mi trenutak da se spremim za polazak“, rekao im je.

'„Strpljivo ćemo čekati“, odvrati Adelin. Nisu izgledale previše strpljivo. Čak i stojeći, uvek su se činile spremne na munjevit pokret.

Zaista mu je trebao samo trenutak da uradi ono što je želeo: satkao je pokrov od Duha i Vatre kadar da sam sebe održava i obmotao prostoriju njime. Ulazak i izlazak bili su dozvoljeni svima – osim muškarcima koji usmeravaju. Prolazak kroz taj dovratak bio bi za Asmodeana i njega ravan prolasku kroz zid od čistog plamena. Ovo tkanje je otkrio sasvim slučajno – kao i činjenicu da je Asmodean pod štitom previše slab da ga usmeravanjem rasplete. Verovatno nikoga ne zanimaju navike jednog zabavljača, ali ako bi neko i postavio pitanje, odgovor bi bio da Jasin Natael jednostavno bira da spava što je dalje moguće od Aijela u Ruideanu. Barem bi kočijašima i stražarima Hadnana Kadera takav izbor bio razumljiv. Takođe, Rand je ovako tačno znao gde taj čovek provodi noč. Device mu nisu postavljale nikakva pitanja. Okrenuo se, a one pođoše za njim, rasporedivši se ukrug, oprezno, kao da očekuju napad svakog časa. Asmodean je i dalje svirao svoju žalopojku.

Dok je dnevna svetlost čilela, Met Kauton je raširenih ruku hodao po niskom, širokom zidu oko isušenog vodoskoka, i pevao svojoj publici.

„Do poslednje kapi pićemo vino,Ljubeči devojke da plakale ne bi,Kocke čemo bacati i na kraju počiUvis, na ples sa Džekom iz Senki.“

Nakon vrelog dana, vazduh je postajao sve svežiji, i kroz um mu prođe pomisao da bi mogao i da zakopča svoj fini, zlatom izvezeni kaput od zelene svile, ali mu se od pića koje su Aijeli nazivali uskvaj činilo kao da mu divovske pčele zuje u glavi, tako da je i ta misao brzo odzujala. U središtu prašnjavog vodoskoka uzdizale su se tri skulpture od belog kamena, tri nage žene visoke po dvadeset stopa. Nekada su sve bile iste – obema rukama su pridržavale krčage iz kojih je trebalo da teče voda, ali jednoj je sada nedostajala glava i ruka, a drugoj krčag beše skršen.

„Kroz noč ćemo plesati, dok mesec vlada,Njihati deve na kolenima svojim,A potom ćeš i ti uz mene poćiNa ples sa Džekom iz Senki.“

„Baš divno što pevaš o smrti“, povika jedan kočijaš, sa jakim lugardskim naglaskom. Kaderovi ljudi držali su se zajedno, daleko od Aijela kraj vodoskoka; svi do jednog behu čvrsti ljudi grubih lica, ali svi su verovali da bi ih svaki Aijel zaklao i za najmanji popreki pogled. Nisu bili daleko od istine. „Čuo sam šta je moja stara baba pričala o Džeku iz Senki“, nastavi ušati Lugarđanin. „Nije pravo da se tako peva o smrti.“

Met kao kroz maglu razmisli o pesmi koju je pevao i namršti se. Niko nije čuo

Ples sa Džekom iz Senki još od pada Aldešara; u glavi mu je još odzvanjala prkosna pesma Zlatnih lavova kada su krenuli u poslednji, uzaludni juriš na vojsku Artura Hokvinga, pod čijom su opsadom bili. Barem nije mrmljao na Starom jeziku. Nije bio ni upola pijan koliko je izgledao, ali zaista beše popio previše uskvaja. To piće je izgledalo kao obična voda obojena u smeđe, ali udaralo je u glavu snažno kao mula koja se rita. Ako ne budem pazio, Moiraina me još može otpremiti za Kulu. Barem ću se skloniti iz ove Pustare, što dalje od Randa. Možda je bio i pijaniji nego što mu se činilo, ako mu je to zvučalo kao poštena razmena. Prestrojio se na Krpara u kuhinji.

„Krpar je u kuhinji, preko glave je u poslu.

Gazdarica tamo gore oprobava haljine plave.Vragolast joj glas dok niz stepenice pleše:Oh, dragi krparu, molim te, zakrpi lonac moj.“

Neki od Kaderovih ljudi mu se pridružiše u pesmi dok se plešući vraćao do mesta s kog je krenuo. Aijeli su ćutali; njihovi muškarci nisu pevali ništa do bojnih napeva i žalopojki za mrtvima. Device su se takođe držale toga, osim kada su bile same među svojima.

Dva Aijela su čučala na obodu vodoskoka i jedino je blaga zamućenost u njihovim očima odavala da su i oni pili uskvaj. Met je jedva čekao da se vrati tamo gde su svetle oči retkost; dok je odrastao, viđao je samo smeđe i crne oči – izuzimajući Randove.