Nebeski oganj

Poglavari klanova odmah počeše da izdaju naređenja i metež se udesetostruči. Device i Vodotragači jurnuše u prethodnicu, dok ostale Far Dareis Mai poput počasne straže okružiše Randa, a sa njim nehotično i Nataela.

Avijenda je stupala pored Džedeena, odmah uz Randovu uzengiju, bez napora držeći korak s pastuvom uprkos kabastim suknjama.

Egvena se, zaostavši iza Randa i njegove svite, pridruži Metu. Namrštila se. Prijateljica joj je opet imala onaj izraz mračne rešenosti, kao da se sprema da gurne u ruku u zmijsko gnezdo. Moram joj nekako pomoči.

Egvena nije bila od onih koji olako odustaju kad se na nešto namere.

Moiraina se udobnije namesti u sedlu i rukom u rukavici potapša Aldijebin izvijeni vrat, ali ipak ne pođe odmah za Random. Hadnan Kader približavao se ulicom, predvodeći svoj karavan. Trebalo je da ga natera da rasturi svoja kola i ponese tovar, kao i ostali, pošto bi je poslušao iz straha od Aes Sedai. Ter’angreal u vidu dovratka bio je čvrsto uvezan na kolima iza Kaderovih i dobro obavijen platnom kako neko ponovo ne bi slučajno propao kroz njega. S obe strane karavana stupala je duga povorka Aijela – Seja Dun, Crnih Očiju.

Kader joj se nakloni s kočijaškog sedišta i pod'že šešir, ali ona je gledala mimo niza zaprega, ka velikom četvrtastom trgu na čijoj je sredini šuma vitkih staklenih stubova već počinjala da svetluca na jutarnjem suncu. Da je mogla, sve bi to ponela, a ne samo ono malo što je moglo da stane na kola. Štošta tu beše preveliko – kao ona tri mutnosiva metalna prstena, svaki veći od dva koraka u prečniku, što stajahu uspravljeno, spojeni u sredini. Ostavili su ih ograđene isprepletenim kožnim užetom, kako im niko ne bi prilazio bez odobrenja Mudrih. Doduše, teško da će to ikome i pasti na pamet. Samo su Mudre i poglavari klanova bez nelagode stupali na taj trg. Samo su Mudre smele da bilo šta tamo dotaknu, a i to s dužnom pažnjom.

Nebrojeno je godina unatrag Aijelkama koje žele da pristupe Mudrima druga proba bila da zađu među svetlucave stubove i vide svet muškim očima. Više je žena nego muškaraca to preživelo – Bair je tvrdila da je to zato što su žene čvršće, a Amis da one slabe otpadnu pre nego što stignu dotle – ali ništa se zasigurno nije znalo. Na onima koji su preživeli nije bilo nikakvog belega. Mudre smatraju da su vidljivi znaci potrebni samo muškarcima, a da je ženama dovoljno to što su žive.

Prva proba – i prvi krug odabira, još pre početka same obuke – bila je prolazak kroz jedan onaj prsten. Beše svejedno koji, a možda je i to bilo pitanje sudbine. Taj ih je izbor, navodno, neprestano vodio kroz život i predočavao im budućnost i sve moguće sledove događaja u zavisnosti od svih odluka koje ikada budu donele. A bila je tu i smrt. Neke se žene nisu mogle suočiti s budućnošću baš kao što se neko ne može nositi s prošlošću. Naravno, sve moguće budućnosti predstavljaju prevelik napor za um i uglavnom su se mešale i bledele, ali je iskušenica ipak dobijala nagoveštaj onoga što je u životu čeka, onoga što se mora dogoditi i onoga što bi se moglo dogoditi, mada je obično i to ostajalo prikriveno sve do zadnjeg časa. Ali ne uvek. Moiraina je prošla tu probu.

Kašičica nade u šolji očaja

, pomislila je.

„Ne volim da te vidim takvu“, reče Lan. Zahvaljujući sopstvenoj i Mandarbovoj visini gledao ju je odozgo, a u krajevima su mu se očiju videle bore od zabrinutosti. To je kod njega bilo umesto stanja na samoj ivici suza od ozlojeđenosti.

Oko njih su promicali Aijeli i gaisaini s tovarnim grlima. Moiraina se zbuni kad je shvatila da su Kaderova kola s vodom već prošla. Nije ni bila svesna koliko je dugo zurila ka trgu.

„Kakvu?“, upita, pa okrenu kobilu kako bi se pridružila povorci. Rand i njegova pratnja već su bili izašli iz grada.

„Zabrinutu“, jednostavno odgovori on, sada već bez ikakvog izraza na kamenom licu. „I uplašenu. Nisi takva bila ni kad su se Troloci i Mirdraali sjatili oko nas, pa čak ni kad si saznala da su Izgubljeni na slobodi i da nam je Samael gotovo došao glave. Znači li to da se bliži kraj?“

Ona se lecnu i odmah zažali zbog toga. Lan je gledao pravo preda se, ali njemu nikad ništa nije promicalo. Ponekad joj se činilo da bi taj primetio i list koji mu pada iza leđa. „Misliš li na Tarmon Gai’don? Znam o tome koliko i crvendaći u Seleisinu. Ako Svetlost da, to se neće desiti sve dok su pečati čitavi.“ Ona dva koja je imala bila su takođe utovarena na Kaderova kola, svaki u svom kovčegu punom vune. Postarala se da ne budu u istim kolima s dovratkom od crvenog kamena.

„A na šta bih drugo mislio?“, mirno će on, čak je i ne pogledavši, na šta se ona ugrize za jezik. „Postala si... nestrpljiva. Sećam se da si mogla nedeljama čekati jednu jedinu reč a da ni prstom ne mrdneš, a sada...“ Tek ju je onda pogledao onim svojim plavim očima, i to tako da bi se druga žena na njenom mestu sledila, kao i većina muškaraca. „I onda tvoja zakletva ovom momku, Moiraina. Šta te je, tako ti Svetlosti, spopalo?“