Nebeski oganj

„Počeo je da se udaljava od mene, Lane, a moram mu ostati bliska. Potrebna mu je sva pomoć koju mu mogu pružiti i učiniću sve, osim da delim postelju s njim.“ Prstenovi su joj rekli da bi to bila velika nesreća. Na tako nešto nije ni pomišljala – još je bila zapanjena i samom tom mogućnošću – ali bilo je izvesno da bi se u budućnosti mogla baviti i tim pitanjem. Bio je to, bez sumnje, odraz dubine njenog očaja, a u prstenovima je videla da bi to dovelo do sveopšte propasti. Žalila je što se ne seća kako bi se to desilo – svako ju je saznanje približavalo Randu al’Toru – samo jasne svesti o konačnom kraju.

„Možda će tvojoj poniznosti prijati ako počneš da mu prinosiš papuče i pališ mu lulu.“

Ona se zagleda u njega. Da li je to bila šala? Ako jeste, nije bila smešna. Nikada nije smatrala poniznost korisnom. Sijuan je tvrdila kako je odrastanje u Sunčevoj palati u Kairhijenu usadilo Moiraini oholost u kosti, čak toliko duboko da je ni sama nije svesna – što je ova odlučno poricala – ali Sijuan je, iako kći tairenskog ribara, mogla uzvratiti pogled i kraljici i za nju je oholost bila isto što i neslaganje s njenim naumima.

Ako Lan pokušava da zbija šale, pa makar i neuspele i neumesne, to znači da se i on menja. Gotovo joj je dvadeset godina bio pratilac i više ni sama nije znala koliko joj je puta spasao život, neretko dovodeći i sopstveni u opasnost. Uvek je nipodaštavao sop tveno bitisanje i vrednost mu merio jedino prema tome koliko je njoj potreban. Pričalo se da se udvara smrti kao momak devojci. Nikada nije bilo ničega između njih dvoje, niti je Moiraina bila ljubomorna na žene koje su mu se bacale pod noge. Oduvek je za sebe tvrdio da n°ma srca. Međutim, izgledalo je da ga je stekao protekle godine, i to onda kada je jedna žena počela da ga nosi oko vrata.

On ju je, naravno, odbio. Nije poricao ljubav prema Ninaevi al’Meri, nekadašnjoj Mudrosti u Dve Reke, a sada Prihvaćenoj u Beloj kuli, već mogućnost da ikada budu zajedno. Rekao je da on ima samo dve stvari – mač koji nikada neće biti skršen i rat koji se nikada neće svršiti – a da nijedno od to dvoje nikada ne bi darivao svojoj nevesti. Doduše, Moiraina se za to već bila pobrinula, mada on ništa neće saznati sve do poslednjeg časa, pošto bi u suprotnom ta tvrdoglava budala vrlo verovatno pokušala da sve pokvari.

„Izgleda da je na ovoj bezvodnoj zemlji uvenula i tvoja pokornost, al’Lane Mandragorane. Moraću malo da je zalijem ne bi li ponovo izrasla.“

„Moja je pokornost oštra kao britva“, jetko će on. „Ti joj ne daš priliku da otupi.“ Potom nakvasi beli šal vodom iz mešine pa joj ga pruži. Ona ga bez reči prihvati i veza oko glave. Nad planinama iza njih sunce je počelo da se pomalja poput sažižuće lopte od rastopljenog zlata.

Zbijena povorka je vijugala uz goletni obronak Čendara, a začelje joj još beše u Ruideanu kad čelo već pređe vrh padine i poče da se spušta ka kamenitoj, zatalasanoj niziji po kojoj behu razbacani stećci i ogromne zaravnjene sive i mrke stene, mestimično išarane crvenim i žućkastim žilama. Vazduh je bio toliko bistar da je Moirainin pogled sezao miljama unapred čak i kad su sišli s Čendara. Veliki prirodni kameni lukovi pružali su se preko neba, sa svih strana oivičenog nazubljenim vrhovima planina. Tie beše ispresecano suvim jarugama i jamama i tek tu i tamo prošarano niskim, trnovitim žbunjem i beživotnim bodljikavim biljkama. Čak su i na retkom drveću, kržljavom i kvrgavom, umesto lišća rasli bodlje i trnje. Bilo je vruće kao u peći. Gruba zemlja iznedrila je grub narod. Nije se samo Lan menjao. Moiraina požele da vidi šta će Rand na kraju učiniti od Aijela. Svima im je predstojao dug put.

8

Prelazak granice

Dok se zbog drmusanja jednom rukom čvrsto držala za sedište na zadnjem kraju kola, a drugom pritiskala slamnati šešir uz teme, Ninaeva se osvrnu i zagleda u divljanje peščane oluje daleko iza njih. Široki obod joj je štitio lice od jutarnje jare, ali je strujanje vazduha usled brzine kojom su se taljige truckale bilo dovoljno snažno da joj otrgne šešir s glave iako ga je vezala tamnocrvenim šalom ispod brade. Kraj njih je promicala blago zatalasana ravnica obrasla retkom, sprženom travom i tek tu i tamo prošarana čestarima. Kovitlaci prašine koje su kola podizala za sobom delimično su joj zaklanjali pogled i terali je na kašalj. Beli oblaci na nebu behu jalovi. Kiše nije bilo još otkako su pre nekoliko nedelja napustili Tančiko, a mnogo je vremena proteklo otkad su mnogi točkovi sabijali zemlju na ovom širokom drumu.