Oluja na obzorju

Kaldrma na putu ustilknu pred kamenim pločama kada prođoše kroz Darein, a one opet ustupiše mesto mermernim ispred mosta Alinder - veličanstvene bele građevine koja je preko čitave reke vodila ka Tar Valonu. Tu je bilo ono što je Brin želeo da joj pokaže: s druge strane mosta, iza prepreke od kamenja i velikih balvana, nalazio se odred Garde Kule, s Plamenom Tar Valona na ešarpama. Nema ih više od hiljadu.

Brinov napadački odred brojao je deset hiljada vojnika.

„Znam da brojno stanje nikada nije bilo ono što nas je sprečavalo da napadnemo“, poče Brin. „Ali Garda Kule trebalo bi da je u stanju da na bojno polje izvede više ljudi nego što se tamo nalazi, naročito s ljudima iz grada pozvanim u vojnu službu. Čisto sumnjam da su sve ove mesece proveli rezbareči drvene klinove pored vatre i prisećajući se starih dobrih vremena. Ako Čubajn ima zrnce mozga, obučavao je nove vojnike."

„Pa gde su onda svi oni?“, upita Egvena.

„Samo Svetlost zna, majko", reče Brin i odmahnu glavom. „Izgubićemo nešto ljudi probijajući se pored onog odreda, ali ne mnogo. Potući ćemo ih do nogu."

„Zar je moguće da su im Seanšani naneli toliko štete?"

„Ne znam, majko", odgovori Brin. „Sinoć je bilo gadno. Mnogo vatre, mnogo poginulih. Ali moja ocena je da su nastradali u stotinama, a ne u hiljadama. Možda Garda Kule raščišćava ruševine i gasi požare, ali mislim da bi oni ipak okupili više vojske kada sam počeo da prikupljam svoje snage na ovom mestu. Pogledao sam one momke tamo durbinom i primetio poprilično zamućenih i crvenih očiju."

Egvena je zamišljeno sedela na konju - i bilo joj je drago zbog povetarca koji je duvao s reke, nizvodno. „Generale, niste dovodili u pitanje to je li ovaj napad pametan."

„Majko, nemam naviku da preispitujem naređenja."

„A kada bi vas neko pitao šta mislite o tome?"

„Pitao?" odgovori Brin. „Pa, napad ima taktičkog smisla. Izgubili smo prednost koju nam je pružalo Putovanje, a ako naš neprijatelj može da se snabdeva kada god hoće i da šalje izaslanike gde god hoće, čemu onda opsada? Vreme je da napadnemo, ili da se pokupimo i odemo."

Egvena klimnu - ali svejedno se pokoleba. Taj zlokobni dim na nebu, obogaljena Kula, prestravljeni vojnici bez pojačanja. Sve to kao da je upozorava na nešto.

„Generale, koliko možemo da čekamo pre nego što baš moramo da napadnemo?“, upita ona.

On se namršti, ali ništa je ne zapita, več baci pogled ka nebu. „Več je kasno. Možda sat vremena? Nakon toga če biti previše mračno. Pošto smo u ovolikoj brojčanoj nadmoči, radije ne bih da svemu ovome dodajem nasumičnost noćne bitke.“

„Onda ćemo sačekati sat vremena", naredi Egvena i sede. Ostali su delovali zbunjeno, ali ni reč nisu kazali. Amirlin Tron je rekla svoje.

Štali ona to čeka? Šta joj nagon govori? Egvena je razmišljala o tome dok je vreme prolazilo, na kraju shvativši zbog čega je zastala. Kada se taj potez povuče, više nema povratka. Bela kula je prethodne noći propatila; bilo je to prvi put da je neki neprijatelj iskoristio Jednu moć protiv nje. Egvenin napad biće još jedan prvi put: prvi put da su jedne Aes Sedai povele vojsku u bitku protiv drugih Aes Sedai. Ranije jeste bilo borbi između zavađenih strana u Kuli; sukoba između ađaha, koji su znali da budu i krvavi, kao ono što se desilo nakon Sijuaninog svrgavanja. Tajne istorije pominju takve događaje.

Ali nikada se nije dogodilo da se podele prošire van Kulinih dveri. Nikada se nije desilo da Aes Sedai povedu vojsku preko tih mostova. Ako bi sada došlo do toga, taj bi događaj zanavek obeležio Egvenino vreme provedeno na položaju Amirlin. Šta god drugo postigla u životu, to će verovatno biti u senci današnjeg dana.

Nadala se da će osloboditi i ujediniti. Umesto toga, posvetiće se ratu i pokoravanju. Ako već mora biti tako, onda će izdati zapovest. Ali ipak želi da sačeka do poslednjeg mogućeg trenutka. Ako to znači da će provesti sumornih sat vremena pod oblačnim nebom, dok konji frkću osećajući napetost svojih jahača - neka bude i tako.

Brinovih sat vremena došlo je i prošlo. Egvena se kolebala još malo - onoliko dugo koliko je smela. Jadnim vojnicima na drugoj strani mosta nije došlo nikakvo pojačanje. Oni su samo odlučno zurili iza svojih malih prepreka.

Egvena se nevoljno okrenu da izda zapovest.

„Gle!“ Brin se nagnu napred u sedlu. „Šta je ovo?“

Egvena se opet okrenu prema mostu. U daljini, jedna jedva vidljiva povorka dolazila je niz put. Je li zaista predugo čekala? Da li je Bela kula poslala pojačanja? Hoće li njena tvrdoglava nevoljnost njene ljude stajati života?

Ali ne. To nisu bili vojnici, već žene u suknjama. Aes Sedai!