Oluja na obzorju

Sijuan se nasmeši. „To bi bilo lepo, ali ne nužno. Valjda gunđam iz navike. Zapravo, učim kako da se nosim sa svojim... novim okolnostima. Sada kada nam uvidela da to ima svojih prednosti... nije mi tako teško da to istrpim."

Egvena se namršti, kao da pokušava da shvati kakve to prednosti smanjena snaga može da donese. Naposletku, samo odmahnu glavom. „Elejna mi je jednom spomenula prostoriju u Kuli prepunu predmeta moći. Pretpostavljam da ta prostorija zaista postoji?"

„Naravno", reče Sijuan. „To je skladište u podrumu. Nalazi se na drugom nivou podruma, na severoistočnoj strani. To je sobica sa običnim drvenim vratima, ali ne možeš da je promašiš. To je jedina prostorija u zaključanom hodniku."

Egvena klimnu sama za sebe. „Pa, ne mogu poraziti Elaidu sirovom silom ali svejedno je lepo znati za to. Imaš li o još nečemu da me izvestiš?"

„Trenutno ne, majko", odgovori Sijuan.

„Onda idi da se naspavaš." Egvena se pokoleba. „Sledeči put, sastaćemo se za tri dana. Ovde u Dvorani polaznica, mada se možemo nalaziti i u gradu. Više ne verujem ovom mestu. Ako je jedan Izgubljeni bio u našem logoru, kladim se u pola očeve gostionice da bar jedan uhodi i Belu kulu."

Sijuan klimnu. „U redu." Ona sklopi oči i ubrzo zatrepta, budeći se u Brinovom šatoru. Sveča je bila ugašena, a čula je Brina kako tiho diše na svom ležaju s druge strane šatora. Pridigla se u sedeči položaj i pogledala ka njemu, mada je bilo toliko mračno da nije videla ništa sem senki. Za divno čudo, nakon razgovora o Izgubljenima i Aša’manima, prisustvo stamenog vojskovođe pružalo joj je utehu.

Ima li još o nećemo da te izvestim, Egvena?, besposleno je pomislila Sijuan, ustajući da se iza paravana presvuče iz svoje haljine u spavaćicu. Mislim da sam se zaljubila. Je li to dovoljno zanimljivo? Njoj to deluje čudnije od očišćene opačine ili žene koja usmerava saidin.

Odmahujući glavom, ona vrati ter’angreal za snevanje u skrovište, pa se ušuška pod ćebad.

Samo ovoga puta, zaboraviće na miševe.

9

Izlazak iz Maldena

Hladan prolećni lahor milovao je Perinu lice. Takav lahor bi sa sobom trebalo da nosi mirise polena i jutarnje rose, mirise zemlje koju izdanci prevrću dok se probijaju ka svetlosti, mirise novog života i ponovnog rađanja zemlje.

Ovaj lahor sa sobom nosi samo mirise krvi i smrti.

Perin okrenu leđa lahoru, pa kleknu da pogleda točkove kola. Ta kola mi bila napravljena od debelog orahovog drveta, potamnelog od vremena. Izgledalo je kao da su u dobrom stanju, ali Perin je naučio da bude na oprezu kada je reč o stvarima iz Maldena. Šaidoi ne preziru kola i volove kao Mo preziru konje, ali oni - baš kao svi Aijeli - veruju u to da valja putovati samo s lakim tovarom. Nisu održavali ni kola ni taljige, pa je Perin prilikom Ispitivanja otkrio više skrivenih mana.

„Sledeći!“, zaurla proveravajući rub prvog točka. To je bilo upućeno gomili ljudi koji su čekali na to da razgovaraju s njim.

„Moj lorde“, začu se jedan glas. Beše dubok i grub, nalik na zvuk struganja drveta o drvo. Džerard Arganda, prvi kapetan Geldana. Mirisao je na oklop dobro premazan uljem. „Moram da ponovo istaknem potrebu za našim što skorijim polaskom. Dopusti mi da pojašem napred, s njenim veličanstvom."

„Njeno veličanstvo" odnosilo se na Alijandru, kraljicu Geldana. Perin nastavi da radi s točkom; kolarski zanat ne poznaje jednako dobro kao kovanje, ali njegov otac je sve svoje sinove naučio da prepoznaju znakove nevolja koje mogu da zadese kola. Bolje je popraviti to što stvara nevolje nego ostati bez kola na pola puta do odredišta. Perin je prelazio prstima po glatkom smeđem drvetu. Godovi su se lepo videli, pa je radoznalim prstima tražio pukotine i tačke u kojima su točkovi izloženi najvećem pritisku. Sva četiri točka delovala su mu dobro.

„Milostivi?", upita Arganda.

„Polazimo svi zajedno", odgovori mu Perin. „To je moje naređenje, Arganda. Neću da izbeglice pomisle da ih napuštamo."

Izbeglice. Ima ih preko stotinu hiljada i on mora da se stara o njima. Stotinu hiljada! Svetlosti, to je više nego što ima stanovnika u čitavim Dvema Rekama. A Perin je zadužen da sve do jednoga prehrani. Kola. Mnogi ne razumeju koliko su dobra kola važna. On leže na leđa, pripremajući se da pregleda osovine, što mu pruži pogled na oblačno nebo, delimično zaklonjeno maldenskim gradskim bedemom.

Taj grad je poprilično veliki za duboki sever Altare. Skoro da je više tvrđava nego grad, sa zastrašujućim zidinama i kulama. Sve do jučerašnjeg dana kraj oko grada bio je dom Šaido Aijelima, ali njih više nema - mnogi su nastradali dok su drugi pobegli - a njihove zarobljenike oslobodio je savez Perinovih snaga i Seanšana.

Šaidoi su mu ostavili dve stvari: miris krvi u vazduhu i stotinu hiljada zarobljenika o kojima mora da se stara. Mada mu je bilo zadovoljstvo to što im je podario slobodu, cilj kojim se vodio prilikom oslobađanja Maldena bio je daleko drugačiji od toga: njegov cilj je bio da spase Failu.