Oluja na obzorju

Svetlosti! Zar će svi u logoru od njega tražiti nešto za šta znaju da to ne mogu da dobiju? Legao je da proveri osovinu. Nešto u vezi s njom nije mu kako treba. „Balvere, već znamo da su nam Izgubljeni suprotstavljeni. Svakako neće s dobrodošlicom i raširenih ruku dočekati Randa da ih opet utamniči i zapečati, ili šta će već da uradi."

Proklete boje u mislima mu prikazaše Randa! Opet ih odgurnu od sebe. Javljaju se svaki put kada pomisli na Randa ih na Meta i sa sobom donose njihove likove.

„U svakom slučaju", nastavi Perin, „ne shvatam šta hoćeš da učinim. Povešćemo sa sobom Šaidoe gai’šaine. Device su ih poprilično zarobile. Možeš da ih ispituješ - ali odlazimo odavde."

„Da, milostivi", odgovori Balver, „samo je baš šteta što smo ostali bez onih Mudrih. Iskustvo mi govori da su među Aijelima one obdarene najveće... razumevanjem."

„Seanšani su ih hteli“, odvrati Perin. „Te su ih stoga i dobili. Nisam dopustio da me Edara pritiska u vezi s tim - i šta je učinjeno, učinjeno je. Šta hoćeš od mene, Balvere?"

„Možda bismo mogli da pošaljemo poruku", reče Balver, „da se Mudrima postave neka pitanja kada se probude. Ja...“, zaćuta pa se sagnu da pogleda Perina. „Milostivi, ovo je prilično ometajuće. Možemo li da nađemo nekoga drugog da pregleda kola?“

„Svi ostali su ili previše umorni ili previše zauzeti", odgovori Perin. „Hoću da većina izbeglica koje čekaju u logorima pođe kada kažemo da je vreme za polazak. A većina naših vojnika prekopava grad, tražeći potrepštine - svaka šaka žita koju nađu biće preko potrebna. Pola potrepština se svejedno pokvarilo. Ne mogu da pomognem oko toga, pošto moram da budem negde gde ljudi mogu da me nađu ako sam im potreban." S time se pomirio, premda ga je to veoma ozlovoljilo.

„Da, milostivi", kaza mu Balver. „Ali to zacelo može biti neko mesto kom se može prići bez zavlačenja pod kola.“

„To je posao koji mogu da radim dok ljudi razgovaraju sa mnom", odgovori mu Perin. „Nisu ti potrebne moje ruke, već samo moj jezik. A taj jezik ti kaže da zaboraviš na Aijele."

„Ali...“

„Balvere, ništa više ne mogu da uradim", odlučno mu reče Perin, gledajući ga kroz paoke. „Idemo na sever. Završio sam sa Šaidoima; što se mene tiče, mogu svi da budu spaljeni."

Balver opet napući one svoje tanke usne i u mirisu mu se samo na tren oseti blaga razdraženost. „Naravno, milostivi", odgovori i brzo se pokloni, pa ode.

Perin se izmigolji ispod kola i diže na noge, pa klimnu jednoj mladoj ženi koja je pored reda kola stajala u prljavoj haljini i iznošenim cipelama. „Idi po Lajnkona", kaza joj on. „Kaži mu da pogleda ovaj točak. Mislim da se ležaj istanjio i da će prokletinja svakog časa da otpadne."

Devojka klimnu, pa otrča. Lajnkon je majstor kolar, toliko nesrećan da je bio u poseti rođacima u Kairhijenu kada su Šaidoi napali. Sva snaga volje kao da je skoro u potpunosti ubijena u njemu od batina. Možda je trebalo da on pregleda kola, ali Perin nije bio siguran koliko može imati poverenja da će on taj pregled obaviti kako treba, pošto mu je pogled sve vreme onako izgubljen. Ali izgleda da sasvim dobro popravlja stvari kada mu se ukaže na kvarove.

Zapravo, istina je da Perin oseća da nešto radi, da napreduje, sve dok se kreće. Ne razmišlja o drugi stvarima. Kola je lako popraviti. Napokon - kola nisu ljudi.

Perin se okrenu i baci pogled preko praznog tabora, istačkanog ognjištima i bačenim ritama. Faila se vraćala prema gradu; određivala je neke od svojih sledbenika da izvide okolinu. Ona je upečatljiva. Prelepa. Ta lepota nije bila Harno u njenom licu ili vitkom stasu, već i u lakoći kojom je zapovedala ljudima i u tome što je uvek smesta znala šta da radi. Pametna je kako Perin nikada nije bio.

On nije glup; samo voli da razmišlja o stvarima. Ali nikada nije umeo s ljudima, za razliku od Meta ili Randa. Faila mu je pokazala kako ne mora da bude s ljudima, pa ni sa ženama, sve dok može da natera jednu osobu da ga razume. Nije morao da bude dobar na rečima s bilo kime drugim, sve dok k njom može da priča.

Ali sada ne zna šta da kaže. Brinuo se zbog onoga što joj se desilo u zatočeništvu, ali nisu ga te moguće stvari mučile. Razbesnele su ga, ali ništa od svega toga što joj se desilo nije bila njena krivica. Čovek radi ono što mora kako bi preživeo. Poštovao ju je zbog te njene snage.

Svetlosti!, pomislio je. Opet razmišljam! Moram da nastavim s poslom. „Sledeći!“, zaurla, pa se sagnu da nastavi pregledanje kola.

„Momče, da sam ti video samo lice i ništa drugo“, začu se jedan srdačan glas, „pomislio bih da smo izgubili ovu bitku.“

Perin se iznenađeno okrenu. Nije znao da je Tam al’Tor jedan od onih koji su čekali da razgovaraju s njim. Gomila se proredila, ali još je bilo nešto glasnika i slugu. Iza njih je jedan stameni i mišićavi čobanin stajao oslonjen na svoj bojni štap dok je čekao. Kosa mu je bila potpuno srebrna. Perin je pamtio vreme kada je bila crna kao katran. To je bilo kada je Perin bio samo dečak, pre nego što je znao šta je čekić ili kovačnica.