Oluja na obzorju

On je delovao previše zgranuto da bi se mrdnuo, ali pokrenu se kada ga ona gurnu. Izgleda da se katran nije širio, što je pravi blagoslov, ali dovratak majura već se zapalio od njega. Čitava zgrada mogla bi da bukne u plamen pre nego što iko unutra shvati da su u opasnosti.

Avijenda izatka Vazduh i Vodu, nameravajući da ugasi plamen. Međutim, njeno tkanje se rasu i zadrhta kada se približi vatri. Nije se rastočilo, ali taj plamen mu se nekako odupirao.

Ona ustuknu još korak od te grozne buktinje. Čelo joj se orosi znojem, pa diže ruku da zaštiti lice od vreline. Jedva je razabirala crni gar u središtu, jer je počeo da blista tamnocrvenim i belim sjajem, kao izuzetno užareno ugljevlje. Ubrzo je samo tračak crnila ostao. Vatra se proširila na čitav prednji zid zgrade. Avijenda začu vrištanje iznutra.

Prenu se, pa procedi psovku kroz zube i izatka Zemlju i Vazduh, istržući komade tla oko sebe, pa ih bacajući na vatru, u nameri da je utuli. Njeno tkanje ne može da iscrpi toplotu, ali to je ne sprečava da ga koristi kako bi bacala stvari u vatru. Komade travom prekrivene zemlje šištalo je i siktalo, a vlati trave pretvarale su se u pepeo od neverovatne vreline. Avijenda nastavi da radi, znojeći se, kako od zamora, tako i od toplote.

U daljini je čula neke ljude - možda je među njima bio i onaj stražar - kako viču, tražeći vedra.

Vedra? Naravno! U Trostrukoj zemlji, voda je previše dragocena da bi se koristila za gašenje požara. Za to se koriste zemlja ili pesak. Ali ovde je razumno koristiti vodu. Avijenda se povuče nekoliko koraka unazad, pogledom tražeći vijugavu reku koja je tekla pored majura. Jedva je videla njenu površinu, po kojoj se odražavala svetlost crvenog i narandžastog ognja. Već je čitav prednji deo majura bio u plamenu! Osećala je usmeravanje iznutra - Aes Sedai ili Mudre. Uz malo sreće, pobeći će kroz zadnji deo zgrade. Vatra je obuhvatila unutrašnji hodnik, a prostorije koje su se otvarale prema njemu nisu imale vrata.

Avijenda izatka ogromni stub Vazduha i Vode, povlačeći mlaz kristalno-bistre tečnosti iz reke prema sebi. Vodeni stub vijugao se kroz vazduh kao ono stvorenje na Randovom barjaku - staklasti zmijoliki zmaj koji se zario u plamen. Para se kao oblak diže i preplavi je.

Vrelina je bila tako snažna da ju je talas pare oprljio, ali ona nije uzmicala. Povukla je još vode, bacajući debeli stub na pocrnelu hrpu, koju je tek nazirala kroz paru.

Vrelina je tako jaka! Avijenda se zatetura unazad nekoliko koraka, pa stisnu zube i nastavi da radi. Začu se iznenadni prasak kada još jedan stub vode izlete iz reke i zari se u oganj. To je, skupa s njenim vodenim stubom, skrenulo skoro čitav tok reke. Avijenda trepnu. Drugi stub vodila su tkanja koja ona nije mogla da vidi, ali primetila je jednu priliku kako stoji u prozoru na spratu, ruke ispružene i sa izrazom ogromne usredsređenosti na licu. Nef, jedan od Randovih Aša’mana. Za njega se priča da je naročito snažan s Vazduhom.

Vatra se povukla; ostala je samo čađava hrpa, iz koje je zračila velika vrelina. Zid pored nje i čitav ulaz pretvorili su se u razjapljenu pocrnelu rupu. Avijenda nastavi da povlači vodu i da je baca na tu garež, mada je počela da se oseća izuzetno umorno. Upravljanje tolikom vodom od nje je zahtevalo da usmerava skoro do svojih krajnjih granica.

Ubrzo voda prestade da šišti. Avijenda smanji svoj tok, pa ga onda pusti da potpuno stane. Tle oko nje bilo je natopljeno, počrnelo i snažno se osećao miris vlažnog pepela. Komadići drveta i gareži plutali su po blatanjavoj vodi, a i upe koje su nastale kada je iz tla istrgla komade zemlje pretvorile su se u bare. Kolebljivo je pošla napred, kako bi pogledala grudvu u koju su se pretvorili ostaci nesrećnog vojnika. Bila je staklasta i crna, kao opsidijan, i presijavala je od vode. Avijenda uze parče oprljenog drveta - koje je sila njenog vodenog stuba odlomila od zida - i gurnu tu hrpu. Bila je čvrsta i nepomična.

„Plamen te spalio!", zaurla neko. Avijenda diže pogled. Rand al’Tor prođe kroz razjapljenu rupu u koju se sada prednji deo vlastelinske kuće pretvorio. Zagleda se u nebo i zatrese pesnicom. „Mene tražiš! Ubrzo ćeš imati taj svoj rat!“

„Rande", kolebljivo mu se obrati Avijenda. Vojnici su se okupili na travniku, delujući zabrinuto, kao da očekuju bitku. Zbunjene sluge proviriše iz prostorije na majuru. Sve je to trajalo manje od pet minuta.

„Zaustaviću te!“, zaurla Rand, tako da se i slugama i vojnicima oteše uzvici ili aha. „Čuješ li me! Dolazim po tebe! Ne traći svoju moć! Biće ti potrebna protiv mene!"

„Rande!“, viknu Avijenda.

On se ukoči, pa je ošamućeno pogleda. Ona ga pogleda pravo u oči i oseti njegov bes, skoro kao vrelinu onog plamena od pre nekoliko trenutaka. On se okrenu i ljutito vrati u zgradu, pa pođe uz garavo drveno stepenište.

„Svetlosti!", začu se jedan bojažljivi glas. „Da li se ovakve stvari često dešavaju kada je on u blizini?"