Oluja na obzorju

Jednom je pitala Elejnu za svoje pretpostavke, ali dobila je samo smeh pun naklonosti u odgovor. Je li onda posredi pravilo mokrozemskog društva koje joj zabranjuje da o tim stvarima priča sa strancima? Da li se Elejna zasmejala zato što je Avijenda shvatila nešto što nije trebalo?

Bilo kako bilo, to je sasvim sigurno način da se pokaže čast, a Avijenda je time bila zadovoljna. Kada bi samo njene nevolje s Mudrima bile tako jednostavne! Od mokrozemaca se očekuje da se ponašaju nasumično i neprirodno. Ali šta da radi kada se Mudre ponašaju tako čudno?

Počeo je da je muči osećaj osujećenosti - ne zbog Mudrih, već zbog sebe. Ona je snažna i hrabra. Naravno, nije hrabra kao neki drugi; može samo da priželjkuje da bude smela kao Elejna. Ipak, Avijenda može da se seti svega nekoliko muka koje nije mogla da reši kopljem, Jednom moći ili svojim razumom. Međutim, pretrpela je potpuni neuspeh kada je reč o tumačenju okolnosti u kojima se sada nalazi.

Ona stiže do druge strane logora pa spusti kamen i otrese prašinu s ruku. Device su stajale nepomično i zamišljeno. Avijenda priđe drugoj gomili i diže ovalni kamen oštrog ruba. Bio je tri šake širok i postojala je opasnost da će joj zbog glatke površine iskliznuti iz prstiju. Morala je da ga nekoliko puta pomeri kako bi ga uhvatila kako treba. Zaputila se nazad preko izgažene zimske trave, pored saldejskih šatora i prema vlastelinskoj kući.

Elejna bi rekla da Avijenda nije promislila o muci u kojoj se nalazi. Elejna je spokojna i promišljena kada su drugi ljudi napeti. Avijendu ponekad dovodi do ludila koliko njena prvosestra voli da priča pre nego što pređe na dela. Moram da budem više nalik njoj. Moram da upamtim kako više nisam Devica koplja. Više ne mogu da jurišam s podignutim oružjem.

Mora da pristupi tome što je muči onako kako to Elejna čini. To je jedini način da povrati svoju čast, a tek će tada moči da položi pravo na Randa al’Tora i on će postati njen koliko je Elejnin ili Minin. Osećala ga je kroz vezu. Nalazio se u svojoj sobi, ali nije spavao. Previše se napreže, a premalo spava.

Kamen joj skliznu iz prstiju i ona se skoro zatetura vraćajući ravnotežu i premeštajući kamen u umornim rukama. Neki Bašerovi vojnici prođoše pored nje, a po izrazima njihovih lica videlo se da im je to smešno. Avijenda oseti kako crveni. Premda oni možda ne znaju da je ona kažnjena, osramoćena je pred njima.

Kako bi Elejna protumačila te okolnosti? Mudre su ljute na Avijendu zbog toga što „ne uči dovoljno brzo“. Ali one je ne podučavaju. Samo joj postavljaju ona pitanja - pitanja u vezi s time šta ona misli o okolnostima u kojima se nalaze, pitanja u vezi s Random al’Torom, ili u vezi s time kako se Ruark izborio Kar’a’karnom prilikom njihovog sastanka.

Avijenda nije mogla a da ne oseća u sebi da su ta pitanja zapravo iskušenja. Da li ona to odgovara netačno? Ako je tako, zašto je ne nauče šta je ispravan odgovor?

Mudre ne misle da je ona smekšala. Šta je onda preostalo? Šta bi Elejna rekla? Avijenda je priželjkivala da opet ima svoja koplja kako bi mogla da nešto probode. Da napadne, da se iskuša protiv nekog drugog, da istera bes iz sebe.

Ne, odlučno je pomislila. Naučiću da ovo radim kao jedna Mudra. Povratiću

svoju čast!

Stiže do majura i spusti kamen. Obrisa znoj sa čela; zanemarivanje vreline i hladnoće onako kako ju je Elejna naučila nije sprečavalo da se preznojava kada toliko napreže svoje telo.

„Adrine?“, stražar upita svog sadruga. „Svetlosti, izgledaš mi loše. Zaista."

Avijenda baci pogled ka ulazu u majur. Stražar koji se žalio na vrućinu klonuo je uz dovratak, držeći se za čelo. Zaista ne izgleda dobro. Avijenda prigrli saidar. Nije baš najbolja kada je o Lečenju reč, ali možda bi mogla da...

Čovek odjednom diže ruke i Zagreba po slepoočnicama. Zakoluta očima i stade da se duboko grebe po mesu. Samo što umesto krvi iz tih rana pokulja nekakva crna tvar, nalik na ugljen. Avijenda je čak i s tolike daljine osećala neverovatnu vrelinu.

Drugi stražar užasnuto razjapi usta kada njegov prijatelj pocepa kožu niz glavu i otkri linije crnog ognja. Nešto kao katran pokulja iz rana, ključajući i šišteći. Odeća mu buknu u plamen i meso mu se smežura od vreline.

Ni glasa nije pustio.

Avijenda se prenu iz zatečenosti i smesta izatka Vazduh u jednostavan obrazac kojim je nezahvaćenog stražara povukla u bezbednost. Njegov prijatelj se sada pretvorio u dobujuću hrpu crnog katrana kroz koju su se mestimično videle počrnele kosti. Lobanje nije bilo. Vrelina je bila tako snažna da je Avijenda morala da ustukne - povlačeći stražara sa sobom.

„Mi... pod napadom smo!“, prošapta čovek. „Usmeravanje!"

„Ne“, odgovori Avijenda, „ovo je daleko veće zlo. Trči po pomoć!“