Tornjevi ponoći

„To neću uraditi", umorno odgovori Ninaeva.

„A ako bi to značilo razliku između sticanja šala i toga da zauvek ostaneš bez njega?"

„Bilo bi glupo da dam takvu zakletvu", odgovori Ninaeva! „Mogla bih da se nađem u okolnostima u kojima bi ljudi mogli da poginu ako ne iskoristim to tkanje. Svetlosti! Boriću se u Poslednjoj bici rame uz rame s Random. Šta ako odem do Šajol Gula i otkrijem da bez kobne vatre ne mogu da pomognem Zmaju da zaustavi Mračnoga? Zar biste da biram između glupe zakletve i sudbine čitavog sveta?"

„Zar misliš da ćeš ići u Šajol Gul?“, s nevericom upita Rubinda.

„Biću tamo", tiho kaza Ninaeva. „To se ne dovodi u pitanje. Rand me je zamolio, mada bih bila tamo i da on to nije učinio."

One se zgledaše, naizgled onespokojeno.

„Ako ćete da me uzdignete", nastavi Ninaeva, „onda ćete jednostavno morati da verujete u moj sud kada je reč o kobnoj vatri. Ako mi ne verujete da znam kada da koristim veoma opasno tkanje a kada ne, onda bih radije da me ne uzdižete."

„Ja bih sada dobro pazila šta radim da sam na vašem mestu", obrati se Egvena okupljenim ženama. „Odbijanje da se da šal ženi koja je pomogla da se saidin očisti od opačine, ženi koja je porazila Mogedijen lično, ženi udatoj za kralja Malkijera - uspostavilo bi veoma opasan običaj."

Serin pogleda ostale. Tri klimnuše glavom. Jukiri, Siejn i - iznenađujuće - Romanda. Tri odmahnuše glavama. Rubinda, Barasina, Lelejna. Ostala je samo Serin. Odlučujući glas.

Smeđa se opet okrenu da je pogleda. „Ninaeva al’Mera, proglašavam da si savladala iskušenja. Jedva."

Pored nje, Egvena uzdahnu tiho - skoro nečujno - i to sa olakšanjem. Ninaeva shvati da je zadržavala dah.

„Završeno je!“, uzviknu Rosil i pljesnu rukama. „Neka niko nikada ne priča o ovome što se ovde odigralo. Na nama je da to u tišini delimo sa ženom koja je to iskusila. Završeno je.“

Žene klimnuše u znak saglasnosti, čak i one koje su glasale protiv Ninaeve. Niko neće znati da je Ninaeva umalo poklekla. Verovatno su se neposredno suočile s njom u vezi s kobnom vatrom - umesto da zvanično traže da bude kažnjena - zbog običaja da se ne govori o onome što se događalo u ter’angrealu.

Rosil opet pljesnu. „Ninaeva al’Mera. Noč ćeš provesti u molitvi i promišljanju o bremenu koje ćeš na sutrašnji dan preuzeti na svoja pleća, kada se ogrneš šalom jedne Aes Sedai. Završeno je.“ Pljesnu treći i poslednji put.

„Hvala vam“, kaza Ninaeva. „Ali ja već imam svoj šal i..."

Zaćuta kada je Egvena prostreli pogledom. Jeste da je to bilo spokojno, ali svejedno je bilo streljanje. Možda je Ninaeva noćas već previše isterivala svoje.

„... biće mi zadovoljstvo da poštujem običaj", nastavi Ninaeva ne iznoseći svoju primedbu. „Sve dok mi je dopušteno da najpre uradim nešto veoma važno. Onda ću se vratiti i poštovati običaj do kraja."

Ninaevi je bilo potrebno da otvori kapiju kako bi stigla tamo gde se zaputila. Nije izričito kazala ostalima da će izaći iz Kule kako bi završila svoj posao - ali nije kazala ni da neće.

Žustro je koračala između šatora postavljenih odmah ispred delimično postavljenog zida. Noćno nebo bilo je tmurno i oblačno, a vatre su gorele na rubu logora. Možda previše vatri. Ti koji tu logoruju na izuzetnom su oprezu. Srećom, stražari su je propustili bez primedbi; prsten Velike zmije čuda čini kada se primeni na pravi način. Čak su joj kazali gde je žena koju je tražila.

Zapravo, Ninaeva je bila iznenađena što je te šatore zatekla izvan zidina Crne kule, umesto među njima. Te žene su bile poslate kako bi vezale Aša’mane, kako je Rand i ponudio. Ali, ako je verovati stražarima, Egvenine izaslanice su primorane da čekaju. Aša’mani su im kazali da „druge imaju prvenstvo izbora", šta god to značilo. Egvena verovatno zna nešto više; sve vreme šalje glasnice napred-nazad kako bi razmenjivala novosti s tim ženama, naročito kako bi ih upozorila na Crne sestre koje se možda kriju među njima. One za koje su znale nestale su još pre nego što su prvi glasnici stigli.

Ninaeva trenutno nije bila raspoložena da se dalje raspituje. Ima druga posla. Prišla je pravom šatoru, osećajući se toliko iznureno od iskušavanja da joj se činilo kao da če se svakog trena skljokati na zemlju tako da če joj se žuta haljina rasprostrti oko nje. Nekoliko Zaštitnika prolazilo je kroz logor mirno je gledajući.

Šator ispred nje bio je od običnog sivog platna. Unutra je bio osvetljen slabašnim sjajem i videlo se kako neke senke promiču u unutrašnjosti. „Mirela“, glasno kaza Ninaeva. „Razgovarala bih s tobom." Bila je iznenađena snagom svog glasa. Nije se osećala kao da joj je preostalo mnogo snage.

Senke zastaše, pa se opet pokrenuše. Šatorsko krilo prebačeno preko ulaza zašušta i jedno zbunjeno lice proviri napolje. Mirela je na sebi imala skoro providnu plavu spavaćicu, a jedan od njenih Zaštitnika - pravi medved od čoveka, s gustom bradom koju je nosio po ilijanskom običaju - sedeo je bez košulje na podu šatora.