Tornjevi ponoći

Šestokraka zvezda lebdela je iznad njenih vrata, načinjena od sitnog dragog kamenja. Ta vrata maločas nisu bila tu. Zakorači prema kolibi, a onda se osvrnu.

Lan je mahao mačem oko sebe, terajući Psomrake da ustuknu. Dovoljan je samo tračak bala od tih zveri da ga ubije.

„Lane“, vrisnu ona. „Beži!“

On je nije čuo. Šestokraka zvezda. Mora da joj priđe!

Trepnu, pa se zagleda u dlanove. U samom središtu oba dlana bio je po jedan sićušni ožiljak. Skoro neprimetan. Nešto u tim ožiljcima probudi sećanje u njoj.

Ninaeva... volim te...

Ovo je iskušenje. Sada se seća toga. Bilo je to iskušenje koje je primorava da odabere između njega i Bele kule. Taj izbor je jednom već učinila, ali znala je da to nije stvarno.

Ni ovo nije stvarno, zar ne? Ona prinese ruku glavi, osećajući se ošamućeno. To je moj suprug tamo dole, pomislila je. Ne. Neću da se igram ove igre.

Vrisnu, pa izatka Vatru i baci je prema jednom od Psomraka. Stvorenje buknu u plamen, ali izgledalo je kao da nije nimalo povređeno. Ninaeva pođe napred, bacajući još vatre. Beskorisno! Pseta su nastavila da napadaju.

Odbila je da se prepusti iscrpljenosti. Prognala ju je, postajući smirena i vraćajući vlast nad sobom. Pretvorila se u led. Hoće da je pritisnu, da vide šta ona može? Pa, neka im bude. Posegnu, pa povuče ogromnu količinu Jedne moći.

A onda izatka kobnu vatru.

Blesak čistog svetla sevnu joj iz prstiju, mreškajući vazduh oko sebe. Pogodi jednog Psomraka i kao da ga probi, a svetlo nastavi kroz njega i zari se u tle. Čitav krajolik zatutnja, a Ninaeva se zatetura. Lan pade na tle. Psomraci skočiše na njega.

NE!, pomislila je Ninaeva pridižući se i opet izatka kobnu vatru. Pogodi još jednog psa, pa još jednog. Još čudovišta iskoči iza stenja. Odakle to dolaze? Ninaeva se zaputi prema njima, sevajući oko sebe zabranjenim tkanjem. Od svakog pogotka tle se treslo kao od bola. Kobna vatra ne bi trebalo da tako probija zemlju. Nešto nije u redu.

Ona stiže do Lana. Noga mu je bila slomljena. „Ninaeva!", kaza joj on. „Moraš da ideš odavde!"

Ona nije obraćala pažnju na njegove reči već je kleknula pored njega i izatkala kobnu vatru u trenutku kada se još jedan pas pojavio iza ruševina. Ima ih sve više, a ona je tako iznurena. Svaki put kada bi usmerila, osećala se kao da će joj biti poslednje.

Ali do toga ne sme da dođe. Ne kada je Lan u opasnosti. Izatka zamršeno Lečenje, ulažući u to svu snagu koja joj je ostala, kako bi mu zacelila nogu. On skoči na noge i zgrabi mač, okrećući se da otera jednog Psomraka.

Borili su se zajedno njih dvoje, ona kobnom vatrom a on čelikom. Ali njegovi zamasi bivali su sve sporiji, a njoj je svaki put bilo potrebno nekoliko otkucaja srca duže da izatka kobnu vatru. Tle se treslo i podrhtavalo, a kamenje je s ruševina padalo na zemlju.

„Lane!“, uzviknu ona. „Spremi se da bežiš!“

„Šta?“

Poslednjim tračkom snage, ona izatka kobnu vatru i usmeri je pravo ispred njih, ali naniže. Tle se ugnu od bola, skoro kao živo biće. U njihovoj blizini, zemlja se rascepi, a Psomraci propadoše u nju. Ninaeva se skljoka, a Jedna moć joj iskliznu iz prstiju. Zamorila se toliko da više ne može da usmerava.

Lan je zgrabi za ruku. „Moramo da idemo!“

Ona se diže na noge, prihvatajući mu ruku. Njih dvoje zajedno ustrčaše uz padinu koja je podrhtavala. Psomraci su zavijali iza njih, a nekoliko ih je preskočilo procep.

Ninaeva je trčala iz sve snage, držeći se za Lanovu ruku. Stigoše na vrh brda. Tle se tako strašno treslo da nije mogla da poveruje kako se straćara nije srušila. Zateturala se nizbrdo prema njoj, skupa s Lanom.

On se spotače i viknu od bola. Šaka mu iskliznu iz njenih prstiju.

Ona se hitro okrete. Iza njih, prava bujica Psomraka pojavi se preko brda. Režali su dok su im zubi sevali a bale letele iz usta. Lan joj razrogačenih očiju mahnu da beži.

„Ne.“ Ona ga zgrabi za ruku, pa ga povuče niz padinu. Njih dvoje se zajedno zateturaše kroz dovratak i...

... i Ninaeva ispade iz ter’angreala, boreći se za dah. Pade na hladni pod, potpuno naga i drhteći. Odjednom se svega seti. Sve i jednog užasnog trenutka za vreme iskušenja. Svake izdaje i svakog tkanja koje ju je dovodilo do ludila. Setila se nemoći, vrištanja dece, umiranja ljudi koje je poznavala i volela. Sklupčala se na podu i jecala.

Čitavo telo ju je bolelo. I dalje je krvarila po ramenima, nogama, rukama i leđima. Veći deo tela bio joj je u opekotinama, a izgubila je i najveći deo svoje pletenice. Raspuštena kosa pala joj je preko lica dok je pokušavala da odagna sećanja na ono što je učinila.

Začula je stenjanje i kroz napola obnevidele oči videla kako Aes Sedai koje su sedele u krugu prestaju da tkaju i kako su nakon toga umorno klonule. Mrzi ih. Mrzi ih sve do jedne.

„Svetlosti!" Bio je to Serinin glas. „Neka je neko Izleči!“

Sve je postalo maglovito. Glasovi su postali prigušeni, kao zvuci koji se čuju pod vodom. Zvuci spokoja...