Tornjevi ponoći

„Nisam mogla da ih zanemarim. Nisam se uopšte sećala da sam ih dobila. Ja... pa, zapravo sam pamtila šta je trebalo da radim, ali ne i razloge zašto je to trebalo da radim." Ninaeva se namršti. „Zato sam prekršila pravila. Mislila sam da su data tek tako. Nisam mogla da se setim zašto ne bi trebalo da trčim, pa mi je delovalo glupo da hodam a da gledam kako ljudi umiru."

„Trebalo bi da se snažno pridržavaš pravila, čak i ako ih ne pamtiš", kaza joj Egvena. „A nije trebalo da možeš da usmeravaš pre nego što stigneš do belega. To je usađeno u samu prirodu iskušenja."

Ninaeva se namršti. „Onda kako..."

„Previše si vremena provela u Tel’aran’riodu. Ovo iskušenje... izgleda da je veoma slično Svetu snova. Ono što stvorimo u našem umu postaje naše okruženje." Egvena coknu jezikom i odmahnu glavom. „Upozorila sam ih da bi to moglo da predstavlja opasnost. Tvoj boravak u Svetu snova učinio te je sposobnom da prevariš iskušenje."

Ninaeva na to nije odgovorila, osećajući mučninu. Šta ako zaista

ne prođe? Šta ako je sada izbace iz Kule, nakon što je došla nadomak svog cilja?

„Ali mislim da će ti tvoji prestupi možda i pomoći", tiho kaza Egvena.

„Molim?"

„Ti si previše iskusna za ovo iskušenje", objasni Egvena. „Na neki način, ovo što se desilo dokaz je da si zaslužila šal onda kada sam ti ga ja dala. Sva tkanja si izatkala veoma vešto, brzo i umešno. Naročito mi se dopalo kako si povremeno znala da iskoristiš navodno beskorisna tkanja da napadneš stvari koje si videla."

„Borba u Dvema Rekama", zausti Ninaeva. „To je bilo tvoje maslo, zar ne? Ostale ne poznaju to mesto dovoljno dobro da bi ga stvorile."

„Ponekad možeš da stvoriš prikaze i okolnosti koje se oslanjaju na um žene koja prolazi kroz iskušenja", odgovori Egvena. „Koristiti ovaj ter’angreal veoma je neobično. Nisam baš sigurna da ga razumem."

„Ali Dve Reke jesu

tvoje maslo."

„Da“, priznade Egvena.

„A ono poslednje što se desilo. S Lanom?"

Egvena klimnu. „Žao mi je. Mislila sam da ako to ne učinim ja, niko neće..."

„Drago mi je zbog toga što si to uradila", prekide je Ninaeva. „To mi je pokazalo nešto."

„Zar jeste?"

Ninaeva klimnu, pa se nasloni na zid, držeći ćebe da joj se ne rastvori i sklopi oči. „Shvatila sam da bih izabrala Lana da sam morala da biram između toga da postanem Aes Sedai ili da odem s njim. To kako me ljudi nazivaju zapravo ne menja ništa u meni. Ali Lan... on je nešto više od zvanja. I ako nikada ne postanem Aes Sedai, i dalje ću moći da usmeravam - i dalje ću biti ja. Ali nikada ne bih mogla da budem ja ako bih ga izneverila i napustila. Svet se promenio kada sam se udala za njega."

Osećala se... nekako oslobođeno kada je to shvatila i izgovorila.

„Moli se da ostale to ne shvate", kaza joj Egvena. „Ne bi valjalo da zaključe kako bi ti bilo šta stavila ispred Bele kule."

„Pitam se", reče Ninaeva, „da li mi nekada stavljamo Belu kulu - kao ustanovu - ispred ljudi kojima služimo. Pitam se jesmo li dozvolile da Bela kula postane sama sebi cilj, umesto da nam pomogne da ostvarimo neke više ciljeve."

„Ninaeva, posvećenost je veoma bitna. Bela kula štiti i vodi ceo svet."

„A opet, mnogi od nas to čine bez porodica", primeti Ninaeva. „Bez ljubavi, bez ikakve strasti - sem naših zasebnih težnji i ciljeva. Tako da mi same sebe odvajamo od sveta, istovremeno pokušavajući da ga vodimo. Egvena, dovodimo sebe u opasnost od bahatosti. Stalno pretpostavljamo da smo najpametnije i da znamo najbolje, ali u opasnosti smo od toga da postanemo nesposobne da shvatimo i pojmimo ljude za koje tvrdimo da im služimo."

Egvena je delovala uznemireno. „Nemoj da iznosiš te misli, bar ne danas. Već su dovoljno ljute na tebe. Ali ovo iskušenje jeste

bilo surovo, Ninaeva. Žao mi je. Nisam smela da dozvolim da izgleda kao da sam blagonaklona prema tebi, ali možda je trebalo da ga zaustavim. Ti si činila stvari koje nije trebalo da činiš, pa je to navelo ostale da sve budu strože. Videle su da su te ona bolesna deca povredila, pa su ih sve više stavljale u iskušenje. Činilo mi se kao da su mnoge od njih tvoje pobede smatrale ličnim uvredama i svojevrsnim nadmetanjem. To ih je navelo da budu stroge, pa čak i okrutne."

„Preživela sam", odgovori joj Ninaeva i sklopi oči. „I naučila sam mnogo toga. O sebi. I o nama."

Ona želi da bude Aes Sedai, potpuno i iskreno prigrljena. To očajnički želi. Ali na kraju, ako te žene odluče da joj uskrate svoje odobravanje, znala je da može nastaviti sa životom i svejedno učiniti ono što je neophodno.

Na kraju joj Predstavnice priđoše, a za njima i Rosil. Ninaeva se s mukom diže na noge, kako bi im ukazala poštovanje.

„Moramo da razmotrimo zabranjeno tkanje koje si upotrebila", strogo joj kaza Serin.

„To je jedini način koji sam znala da uništim Psomrake", odgovori Ninaeva. „To je bilo potrebno."

„Ti nemaš pravo da to odlučiš", odgovori joj Serin. „Ono što si uradila poremetilo je ter’angreal. Mogla si da ga uništiš, pa da tako ubiješ sebe, a možda i nas. Želimo da se zakuneš da više nikada nećeš upotrebiti to tkanje."