Tornjevi ponoći

Ali ne. Ti ljudi nose saldejsku zastavu. Osvrnu se. Kapije Maradona bile su otvorene i iznurenim preživelim Ituraldeovim vojnicima bilo je dozvoljeno da se uvuku unutra. Vatra je letela s grudobrana - njegovim Aša’manima bilo je dopušteno da se popnu na položaje odakle su mogli da vide čitavo bojno polje.

Odred od dvadesetak konjanika odvoji se i pregazi Mirdraala. Poslednji među njima skoči iz sedla i udari stvora bradvom. Po celom bojnom polju Troloke su gazili, streljali ili probijali kopljima.

To neće potrajati. Sve više i više Troloka prolazi kroz nekadašnje Ituraldeove utvrde i trči niz padinu. Ali saldejska pomoć biće dovoljna, pošto su one kapije otvorene, a Aša’mani seju uništenje. Ostaci Ituraldeove vojske beže na sigurno. Preplavi ga ponos kada ugleda Baretala i Konela - poslednje njegove telohranitelje - kako se teturaju prema njemu, pošto su im konji nesumnjivo poginuli, uniformi potpuno krvavih.

Vrati mač u kanije i izvuče koplje iz Zorotkačevog vrata. Naslanjajući se na njega, nekako ustade. Jedan saldejski konjanik kasom potera konja ka njemu. Beše to čovek ispijenog lica, kukastog nosa i čupavih crnih obrva. Brada mu je bila potkresana. On diže krvavi mač u znak pozdrava Ituraldeu. „Živ si.“

„Jesam", odgovori Ituralde kada njegova dva stražara stigoše. „Ti zapovedaš vojskom?"

„Za sada", odgovori čovek. „Ja sam Joeli. Možeš li da jašeš?"

„Bolje to nego da ostanem ovde."

Joeli pruži ruku i povuče Ituraldea u sedlo iza sebe. Ituraldeova noga se pobuni kada bol sevnu kroz nju, ali nema vremena za čekanje na nosila. Druga dva konjanika digoše Ituraldeove stražare na svoje konje pa ubrzo svi zagalopiraše prema gradu.

„Blagosloven da si", kaza Ituralde. „Ali mogao si i ranije."

„Znam." Joelijev glas zvučao je neobično sumorno. „Nadam se da si vredan ovoga, zavojevaču, jer će me moji današnji postupci koštati života."

„Šta?"

Čovek mu ništa nije odgovorio. Jednostavno je, praćen tutnjavom kopita, nosio Ituraldea u bezbednost iza gradskih zidina - kakva god da je sada ta bezbednost, uzevši u obzir činjenicu da je grad sada opkoljen s nekoliko stotina hiljada pripadnika Nakota Senke.

Morgaza je izašla iz tabora. Niko je nije zaustavio, mada su je neki čudno gledali. Prešla je preko severne pošumljene ivice. Tu su rasli beli hrastovi, međusobno široko razmaknuti kako bi njihove velike i široke krošnje mogle da se pruže. Krenula je ispod granja, duboko udišući vlažni vazduh.

Gebril je bio jedan od Izgubljenih.

Na kraju je našla jedno mesto gde je brdski potočić tekao raselinom između dve stene i tu tvorio mali bistri kladenac. Zbog visokog stenja koje se gnezdilo oko njega sve je to delovalo kao drevni skršeni presto, podignut za nekakve petnaest hvatova visoke divove.

Na drveću je bilo lišća, mada su mnoga stabla delovala bolešljivo. Tanji sloj oblaka se razgrnu, dopuštajući da tanki snopovi sunčeve svetlosti blesnu s tmurnog neba. Ta rascepana svetlost blistala je kroz bistru vodu, tako da se mreškala na dnu kladenca. Ribice hitro zaplivaše između sunčevih zraka, kao da istražuju iznenadnu svetlost.

Morgaza obiđe kladenac, pa sede na jednu zaravnjenu stenu. U daljini su se čuli logorski zvuci. Dovikivanje, zabijanje stubova u tle, taljige koje tandrču po stazama.

Zagledala se u kladenčić. Zar postoji išta mrskije nego biti tuđi pion? Biti nateran da igraš na tuđim uzicama, kao drvena lutka? U mladosti se navikla na to da se klanja tuđim hirovima. Bio je to jedini način da učvrsti vlast.

Taringejl je pokušavao da je obmanjuje. Zapravo, uglavnom je i uspevao u tome. Bilo je i drugih. Bilo je tako mnogo onih koji su je gurali kako njima odgovara. Deset godina je provela ulizujući se onima koji su u datom trenutku bili najjači. Deset godina je lagano stvarala saveze. I to je urodilo plodom. Na kraju joj je pošlo za rukom da sama povlači poteze. Kada je Taringejl poginuo u lovu, mnogi su počeli da joj pričaju iza leđa kako ju je njegova smrt oslobodila, ali oni koji su joj bili bliski znali su da je ona već učinila brojne korake ka rušenju njegove vlasti.

Dobro pamti dan kada je odbacila poslednje ljude koji su sebe smatrali pravom moći iza prestola. Bio je to dan kada je ona, u svom srcu, zaista postala kraljica. Tada se zaklela da nikada više neće dozvoliti da je neko obmanjuje i upravlja njom.

A onda je, deset godina kasnije, došao Gebril. A nakon Gebrila - Valda, još gori. Barem s Gebrilom nije shvatala šta se dešava. To je ublažilo bol njenih rana.

Zvuk koraka po opalim grančicama najavio je posetioca. Svetlost se utulila, pošto su tanji oblaci zaplovili dalje. Zraci su iščileli, a ribice se razbežale.

Koraci su se zaustavili pored njenog kamena. „Odlazim", začu se Talanvorov glas. „Ajbara je dao dozvolu da njegovi Aša’mani otvaraju kapije, počevši od nekih udaljenijih gradova. Idem u Tir. Kruže glasine da tamo opet stoluje kralj. Okuplja vojsku koja će se boriti u Poslednjoj bici. Hoću da budem u njoj.“