Tornjevi ponoći

Gavin je obilazio Belu kulu, u krutim pantalonama i kaputu crveno-zlatne boje. Njegova odeća podsećala je na uniformu, ali nije govorila o nekoj određenoj vernosti. On u poslednje vreme kao da i nije veran nečemu određenom. Skoro nesvesno, zateče sebe kako hoda prema istočnom ulazu, kao da će se popeti do Egveninih odaja, u kojima ona spava. Stisnu zube, pa pođe drugim putem.

Trebalo bi da spava. Međutim, nakon nedelju dana čuvanja Egveninih vrata preko noći našao se - kako vojnici vole da kažu - na ponoćnom obedu. Možda je mogao da ostane u svojim odajama i da se odmara, ali sobe koje su mu bile dodeljene u vojničkoj spavaonici Bele kule delovale su mu skučeno i zagušljivo.

Blizu njega, dve male divlje mačke vrebale su u travi, a u očima im se odražavala svetlost baklji koje su gorele na stražarskoj postaji. Mačke su bile priljubljene uz zemlju, gledajući ga kao da razmišljaju - na najkraći mogući tren - da li se isplati da ga napadnu ili ne. Nevidljiva sova šestarila je vazduhom, a jedini trag njenog preleta bilo je pero koje je lagano doletelo odozgo. Noću je lakše pretvarati se. Neki ljudi tako prožive čitav život, više voleći zastore tame od otvorenih prozora dnevne svetlosti, zbog toga što na taj način svet vide zastrt senkama.

Sada je leto, ali premda je dan bio vreo, noć je neobično hladna. On zadrhta zbog trenutnog povetarca. Još od smrti one nesrečne Bele, nije bilo ubistava. Kada če ubica opet napasti? On - ili ona - možda se koliko tog trenutka kreću hodnicima u potrazi za nekom usamljenom Aes Sedai, baš kao što one mačke tragaju za miševima.

Egvena ga je oterala od svojih vrata, ali to ne znači da on ne može da stražari. Šta vredi da obilazi dvorište? Trebalo bi da je unutra, gde ima prilike da postigne nešto dobro. Gavin ode do jednog od ulaza za sluge.

Iza tih vrata, hodnik niske tavanice bio je čist i lepo osvetljen, baš kao ostatak Kule, mada je tu pod bio popločan tamnosivim kamenom a ne porcelanskim pločicama u boji. U jednoj otvorenoj prostoriji s njegove desne strane odzvanjao je smeh i žamor stražara koji su slobodno vreme provodili sa svojim saborcima. Gavin ih pogleda tek krajičkom oka, pa se ukopa.

Opet baci pogled u tu prostoriju, prepoznavši neke od ljudi u njoj. „Mazone? Selarče? Zang? Šta vi to radite?"

Prozvana trojica digoše poglede najpre prenuto, pa postiđeno. Unutra je bilo negde desetak Omladinaca; kockali su se i pušili lule s gardistima Kule koji nisu bili na dužnosti. Omladinci nezgrapno skočiše na noge i pozdraviše ga, mada on više nije bio njihov zapovednik. Izgleda da to nisu shvatili.

Selark, najugledniji među njima, žurno priđe Gavinu. Bio je to vitak čovek, svetlosmeđe kose i debelih prstiju. „Milostivi", kaza. „Ništa bitno, milostivi. Samo malo bezopasne razonode."

„Zaštitnici ne vole ovakvo ponašanje", kaza mu Gavin. „Selarče, ti to dobro znaš. Ako se pročuje da ostajete ovako kasno da biste se kockali, nikada nećete ubediti neku Aes Sedai da vas prihvati."

Selark se namršti. „Da, milostivi."

To njegovo mrštenje bilo je pomalo nevoljno. „Šta je bilo?", upita ga Gavin. „Da čujem, čoveče."

„Pa, milostivi", odgovori mu Selark. „Reč je o tome što neki od nas zapravo baš i nisu sigurni da žele da budu Zaštitnici. Znaš, nismo svi mi ovamo došli zbog toga. Neki su bili poput tebe - želeli su da uče od najboljih. A mi ostali... pa, neke stvari su se sada promenile."

„Kakve stvari?“, upita Gavin.

„Gluposti, milostivi", odgovori čovek i pognu glavu. „Naravno, u pravu si. Sutra nas čeka rano vežbanje. Ali - pa, nagledali smo se rata. Sada smo vojnici. Svako bi trebalo da teži tome da postane Zaštitnik, ali neki od nas - pa, radije ne bismo da dođe kraj ovome što sada imamo. Znaš?“

Gavin lagano klimnu glavom.

„Kada sam došao u Kulu“, nastavi Selark, „nisam želeo ništa više nego da postanem Zaštitnik. Sada ne znam da li baš želim da čitav život provedem čuvajući jednu ženu, usamljeno lutajući svetom."

„Mogao bi da postaneš Zaštitnik nekoj Smeđoj ili Beloj", primeti Gavin, „i da ostaneš u Kuli."

Selark se namršti. „Uza sve poštovanje, moj lorde, mislim da bi to možda bilo jednako gadno. Zaštitnici... oni ne žive kao drugi ljudi."

„To svakako jeste istina", kaza Gavin, pa diže pogled prema dalekim Egveninim odajama. Neće

se zaputiti ka tim vratima. A onda prisili sebe da opet spusti pogled na Selarka. „Nema sramote u biranju drugačijeg puta."

„Ostali pričaju kao da ima."

„Ostali nisu u pravu", odgovori Gavin. „Okupi one među vama koji žele da ostanu sa Omladincima i sutra se javite kapetanu Čubajnu. Razgovaraću s njim. Kladim se da bi mogao da vas iskoristi kao odred u Gardi Kule. Ostao je bez mnogo ljudi za vreme seanšanskog napada."

Selark se vidno opusti. „Zar bi ti to učinio, milostivi?"

„Naravno. Bila mi je čast što sam vas predvodio."

„Misliš li... da bi možda mogao da nam se pridružiš?" Mladićev glas bio je pun nade.