Tornjevi ponoći

Morgaza diže pogled, gledajući kroz drveće. To zapravo i nije šuma. „Kažu da si potpao pod jednoumlje isto koliko Zlatooki", tiho kaza. „Da nisi hteo da se odmaraš, da si jedva jeo, da si svaki trenutak provodio tragajući za načinom da me oslobodiš."

Talanvor ništa ne reče.

„Nijedan muškarac to nikada nije učinio za mene", nastavi ona. „Taringejl me je video kao piona, Tom kao lepoticu koju je valjalo uloviti i zavesti, a Garet kao kraljicu kojoj se služi. Ali nijednom od njih nisam postala život, nije mi do kraja posvetio svoje srce. Mislim da su me Tom i Garet voleli, ali kao nešto što treba čuvati i negovati, a onda pustiti. Nisam mislila da ćeš me ti ikada pustiti."

„Neću", tiho odgovori Talanvor.

„Odlaziš u Tir. A kazao si da nikada nećeš otići."

„Srce mi ostaje ovde", reče joj on. „Dobro znam šta je ljubav izdaleka, Morgaza. To sam radio godinama pre nego što je ova suluda pustolovina otpočela i činiću to još godinama. Moje srce je izdajica. Možda će mi neki Trolok učiniti uslugu da mi ga istrgne iz grudi."

„Tako ogorčen", prošapta ona.

„Jasno si mi stavila do znanja kako ne želiš da trpiš moje udvaranje. Kraljica i običan vojnik. Čista glupost."

„Više nisam kraljica", odgovori ona.

„Ne po nazivu, Morgaza. Samo u tvom umu."

Jedan list otpade s grane i pade na površinu kladenca. Bio je tamnozelen i trebalo je da još dugo živi.

„Znaš li šta je u svemu ovome najgore?" upita Talanvor. „Najgora je nada. Nada koju sam dozvolio sebi da osetim. Putujući s tobom, čuvajući te, pomislio sam da ćeš možda uvideti. Da ćeš možda početi da mariš. I da ćeš zaboraviti na njega."

„Njega?"

„Gebrila", prasnu Talanvor. „Vidim da još misliš o njemu. Čak i nakon svega onoga što ti je učinio. Ja svoje srce ostavljam ovde, ali ti si svoje ostavila u Kaemlinu." Krajičkom oka vide ga kako se okreće. „Šta god da si u njemu videla, ja to nemam. Ja sam samo jednostavna budala

od gardiste, niskoga roda, koja ne ume da se služi rečima. Ti si bila sva posvećena Gebrilu, a on gotovo da i nije obraćao pažnju na tebe. Takva je ljubav. Krvavi pepeo, ja sam isto to radio s tobom."

Ona ništa ne reče.

„Pa", nastavi on, „zato moram da odem. Sada si bezbedna i to je najvažnije. Svetlost mi pomogla, ali i dalje mi je stalo samo do toga!"

On krenu da ode, lomeći grančice svojim koracima.

„Gebril je bio jedan od Izgubljenih", reče mu ona.

Lomljenje grančica prestade.

„Zapravo je bio Rahvin", nastavila je. „Zavladao je Andorom koristeći Jednu moć i prisiljavajući ljude da rade ono što im on nalaže."

Talanvor zasikta, a grančice zapraštaše kada požuri da se vrati kod nje. „Jesi li sigurna?"

„Sigurna? Ne. Ali to ima smisla. Talanvore, ne možemo da zanemarujemo ono što se dešava u svetu. Vreme, to što se hrana kvari za tren oka, potezi tog Randa al’Tora. On nije lažni Zmaj. Izgubljeni mora da su ponovo na slobodi.

Šta bi ti uradio da si jedan od njih? Digao vojsku i počeo da osvajaš? Ili se samo ušetao u neki dvor i uzeo kraljicu za suprugu? Izvrnuo joj um tako da ti dopušta da radiš šta hoćeš. Dobio bi na raspolaganje čitavu državu, i to s najmanjim mogućim trudom. Jedva da bi prst makao..."

Diže glavu i zagleda se u daljinu. Na sever. Ka Andoru. „To se zove Prinuda. Mračno i pogano tkanje koje uništava volju onoga na kom se primeni. Ne bi trebalo da znam ni da postoji.

Kažeš da mislim o njemu. To jeste istina. Mislim na njega i mrzim ga. Mrzim sebe zbog onoga što sam mu dopustila da učini. A jedan deo mog srca zna da kad bi se on ovoga trena pojavio ovde i tražio nešto od mene - to bih mu dala. Bilo bi to jače od mene. Ali to što prema njemu osećam - ova mešavina žudnje i mržnje, poput dva perčina u pletenici - to nije ljubav.“

Okrenu se i pogleda Talanvora. „Znam šta je ljubav, Talanvore, i Gebril me nikada nije voleo. Čisto sumnjam da jedno takvo stvorenje uopšte može da pojmi šta je ljubav."

Talanvor je pogleda pravo u oči. Njegove su bile tamnosive, meke i čiste. „Ženo, opet mi daješ tu čudovišnu nadu. Imaj na umu šta ti je pod nogama."

„Potrebno mi je vreme da razmislim. Da li bi se, za sada, suzdržao od odlaska u Tir?“

On se pokloni. „Morgaza, ako želiš nešto od mene - bilo šta - samo treba da zatražiš. Mislio sam da sam ti to jasno stavio do znanja. Izbrisaću svoje ime sa spiska."

On ode. Morgaza ga je gledala, uma u potpunoj pometnji uprkos spokoju drveća i kladenca pred njom.

22

Kraj legende

Gavin noću nije mogao da vidi rane na Beloj kuli. Čovek u mraku ne može da razlikuje prelepe složene murale od zida prepunog rasparenih pločica. Noću su i najlepše zgrade u Tar Valonu samo tamni oblici.

A noću su i rupe i ožiljci na Beloj kuli previjeni zavojem tame. Naravno, kada je noć tako mračna - zbog onoliko tmurnog neba - čovek takođe ne može da vidi boju Kule. Bela ili crna - to noću zapravo i nije bitno.