Tornjevi ponoći

Birgita nevoljno prođe pored hrane zanosnog mirisa i izađe na hladnu letnju oluju. Hladnoća nije bila velika, već samo neprijatna. Digla je kapuljaču svog plašta i zaputila se preko klizave kaldrme do Šljivine kapije. Stražarnica je blistala od narandžastog sjaja, a gardisti na straži stajali su ispred nje, ogrnuti mokrim plaštovima, držeći halebarde pored sebe.

Birgita žustro priđe stražarnici, dok joj je voda kapala s ruba kapuljače, pa zakuca po debelim hrastovim vratima. Vrata se otvoriše, otkrivajući ćelavu glavu i brkato lice Renalda Mejsera, dežurnog narednika. Bio je to zdepast čovek, širokih šaka i spokojne naravi. Uvek je mislila da bi on trebalo da je u nekoj radnji i da pravi cipele, ali Garda prihvata svakakve ljude, a pouzdanost je počesto važnija od umeća mačevanja.

„Kapetan-generale!“, uzviknu on. „Šta tražiš ovde?“

„Kisnem“, odbrusi ona.

„Oh!“ On odstupi, propuštajući je da uđe u stražarnicu. Unutra je bila jedna jedina prostorija, prepuna ljudi. Vojnici su bih na jurišnoj smeni - što je značilo da kapiju čuva dvostruko više ljudi nego obično, ali moraju da stoje napolju svega sat vremena pre nego što se zamene s ljudima koji se greju u stražarnici.

Trojica gardista sedela su za stolom i bacala kocke u jednu kutiju, dok su u otvorenom gvozdenom štednjaku gorele cepanice, a na njemu se podgrevao čaj. Sa četvoricom vojnika kockao se jedan vižljast čovek, čiji je donji deo lica bio obmotan crnim šalom. Odeća mu je bila dronjava, a na glavi mu se videla gusta i mokra smeđa kosa, koja je štrčala na sve strane. Smeđe oči mu pogledaše Birgitu preko ruba šala, pa se čovek još malčice poguri u stolici.

Birgita skide plašt i otrese ga od kiše. „Pretpostavljam da je ovo taj vaš uljez?"

„Pa da“, odgovori narednik. „Kako si čula za to?"

Ona pogleda uljeza „Pokušao je da se ušunja u dvorište palate, a vi se sada kockate s njim?"

Narednik i njegovi ljudi postiđeno se zgledaše. „Pa, moja gospo..."

„Nisam ja nikakva gospa." Bar ne ovoga puta. „Ja zarađujem za život."

„Ovaj, da“, nastavi Mejser. „Pa, odmah je predao mač i ne izgleda tako opasno. Samo još jedan prosjak koji moli za otpatke iz kuhinje. Dobar čovek. Mislio sam da bismo mogli da ga ugrejemo pre nego što ga isteramo na ovakvo vreme."

„Prosjak", reče ona. „S mačem?"

Narednik Mejser se počeša po glavi. „To valjda jeste malo čudno.“

„Ti bi mogao da izmamiš kalpak s glave vojskovođi nasred bojnog polja, zar ne, Mete?“, upita ona. „Mete?“, ponovi čovek dobro poznatim glasom. „Ne znam ja o čemu ti to pričaš, čestita ženo. Ime mi je Garard i ja sam samo prosjak zanimljive prošlosti, ako bi želela da slušaš o njoj...“

Ona ga prekorno pogleda.

„O, krvavi pepeo, Birgita“, pobuni se on, skidajući šal. „Samo sam hteo da se malo ugrejem.“

„I da odereš moje ljude na kocki."

„Prijateljska igra nikome nije naškodila", odgovori Met.

„Sem ako nije bila protiv tebe. Vidi, zašto se šunjaš u palatu?"

„Poslednji put mi je bilo potrebno previše krvavog truda da uđem", odgovori Met i zavali se u stolicu. „Mislio sam da ovoga puta to izbegnem."

Narednik Mejser pogleda Birgitu. „Poznaješ ovog čoveka?"

„Nažalost", reče ona naredniku. „Naredniče, možeš da ga pustiš da bude pod mojim nadzorom. Postaraću se da gazda Kauton bude namiren."

„Gazda Kauton?", upita jedan od vojnika. „Zar misliš na princa Gavranova?"

„O, krvavu mu...“, izusti Met pa ustade i zgrabi svoj štap. „Baš ti hvala", zajedljivo kaza Birgiti oblačeći kaput.

Ona se opet ogrnu plaštom, pa otvori vrata kada jedan gardista pruži Metu njegov mač, sa sve opasačem. Otkad to Met nosi kratki mač? Verovatno da skrene pažnju sa štapa.

Njih dvoje izađoše na kišu dok je Met zatezao opasač. „Princ Gavranova?" upita ona.

. „Neću da pričam o tome."

„Zašto nećeš?"

„Zato što sam postao previše krvavo poznat za sopstveno dobro, eto zašto."

„Čekaj samo da se to nakupi preko nekoliko pokolenja", reče mu ona i baci pogled ka nebu, trepćući kada je kišna kap pogodi pravo u oko.

„Hajde da nešto popijemo", reče joj Met zaputivši se prema kapiji.

„Čekaj", odgovori mu ona. „Jesi li hteo da vidiš Elejnu?"

„Elejnu?", upita Met. „Krv i pepeo, Birgita, došao sam da popričam s tobom. Šta misliš, zašto sam dopustio da me oni gardisti uhvate? Hoćeš li piće ili nećeš?"

Ona se pokoleba, pa slegnu ramenima. Time što je svoju dužnost predala Kajli, Birgita je zvanično otišla da se odmara. Zna jednu prilično pristojnu krčmu, koja je na svega dve ulice od palate.

„Dobro", kaza ona pa mahnu gardistima i povede Meta na kišnu ulicu. „Ali moraću da pijem mleko ih čaj umesto piva. Nismo sigurni da li bi naškodilo njenoj deci ako bi njena Zaštitnica pila." Nasmešila se, pomislivši na pijanu Elejnu kako nakon predstave pokušava da razgovara sa svojim saveznicima. „Mada bi bila dobra osveta za sve ono što mi je priredila kada bih je učinila malčice pripitom."

„Ne znam ni zašto si uopšte dopustila da te veže", kaza Met. Ulica oko njih bila je skoro prazna, mada je krčma delovala veoma primamljivo, kako se žuta svetlost prosipala iz nje na ulicu.