Tornjevi ponoći

„Krvavi pepeo. Isti si kao Elejna! Zar ne shvataš? Dovoljno je jedno loše bacanje. Čak i ti ponekad promašiš."

„Prihvatiću tu mogućnost. Plamen me spalio, Birgita, znam da je glupo - ali svejedno ću to uraditi. Nego, kako to da ti toliko toga znaš o kuli. Bila si u njoj, zar ne?"

„Jesam", priznade ona.

Met je delovao samozadovoljno. „Pa, ti si se izvukla! Kako ti je to pošlo za rukom?"

Ona se pokoleba, pa naposletku uhvati krčag s mlekom. „Pretpostavljam da ta legenda nije preživela?"

„Ja je ne znam", odgovori joj Met.

„Ušla sam kako bih zatražila od njih da spasu život mojoj ljubavi", reče mu. „To je bilo nakon bitke kod Lapointskih brda, kada smo predvodili Bukanersku pobunu. Gajdal je bio strašno ranjen; primio je udarac u glavu zbog kojeg nije mogao da razmišlja kako treba. Dešavalo mu se da zaboravi ko sam. Srce mi se kidalo zbog toga, pa sam ga zato odvela u kulu da ga izleče."

„Pa kako si izašla odatle?" upita je Met. „Kako si ih prevarila?"

„Nisam", tiho mu odgovori Birgita.

Met se zaledi.

„Elfini ga nisu izlečili", objasni ona. „Ubili su nas oboje. Mete, nisam preživela. To je kraj te legende."

On zaćuta. „Oh“, na kraju kaza. „Pa, to je onda pomalo tužna priča."

„Ne mogu baš sve da se završe pobedom. Gajdal i ja svejedno ne podnosimo najbolje srećne krajeve. Za nas je bolje da slavno sagorimo." Namršti se, setivši se jednog života kada su njih dvoje bili primorani da u miru ostare zajedno. Bio je to najdosadniji život koji je proživela, mada je tada - ne znajući za svoju ulogu u Šari - bila srečna i zadovoljna njim.

„Pa, ja ipak idem", kaza Met.

Ona uzdahnu. „Mete, ja ne mogu sa tobom. Ne mogu da ostavim Elejnu. Njena sklonost ka pogibiji jeste veličine tvoje gordosti, a ja nameravam da se postaram da ona preživi."

„Ne očekujem da pođeš", brzo odgovori Met. „Plamen me spalio, nisam to tražio. I..." Namršti se. „Sklonost ka pogibiji veličine čega?"

„Nije bitno", odgovori mu ona i otpi mleka. Slaba je na mleko, mada ne priča o tome. Naravno, biće veoma srećna kada bude opet mogla da pije; nedostaju joj kvasovi Matorog Snerta. Voli gadno pivo koliko i ružne muškarce.

„Obratio sam ti se zato što mi je potrebna tvoja pomoć."

„Šta još ima da se kaže? Nosiš gvožđe, vatru i muziku. Gvožđe će ih povrediti, oterati i okovati. Vatra će ih uplašiti i ubiti. Muzika će ih opčiniti. Ali otkrićeš da i vatra i muzika bivaju sve manje delotvorni što ih duže koristiš.

Kula nije mesto već prolaz. Svojevrsna kapija koja vodi na raskršće između njihovih svetova. Tamo ćeš naći i jedne i druge, aelfinske zmije i elfinske lisice. To pod pretpostavkom da trenutno sarađuju. Oni imaj čudan odnos."

„Ali šta žele?", upita Met. „Mislim, od nas. Šta oni hoće iz svega toga da dobiju?"

„Osećanja", odgovori mu Birgita. „Zato su sazdali prolaze koji vode u naš svet i zato nas namamljuju. Hrane se onim što mi osećamo. Iz nekog razloga, naročito vole Aes Sedai. Možda oni obdareni Jednom moći imaju ukus poput jakog pića."

Met vidno zadrhta.

„Unutrašnjost će biti zbunjujuća", nastavi Birgita. „Tamo je veoma teško stići do nekog određenog mesta. Ulazak kroz kulu umesto kroz lukove doveo me je u opasnost, ali znala sam da ću moći da sklopim dogovor ako stignem do velike dvorane. Inače, ako uđeš u kulu, nećeš dobiti ništa a da to ne platiš. Tražiće ti nešto veoma dragoceno.

U svakom slučaju, smislila sam kako da dođem do velike dvorane. Ostavljala sam gvozdenu prašinu na raskršćima kuda sam prolazila, kako bih znala gde sam već bila. Vidiš, nisu mogli da je dodirnu i... jesi li siguran da nikada nisi čuo za ovu priču?"

Met odmahnu glavom.

„Nekada se često pripovedalo u ovim krajevima", reče ona i namršti se. „Pre jedno stotinak godina."

„Zvučiš kao da si uvređena."

„Bila je to dobra priča", odgovori ona.

„Ako preživim, Birgita, reći ću Tomu da napiše krvavu baladu o tome. Pričaj mi još o toj prašini. Je li ti uspelo?"

Ona odmahnu glavom. „Ipak sam se izgubila. Ne znam da li su nekako oduvali prašinu, ih je to mesto toliko ogromno da nikada nisam prošla istim putem. Na kraju sam se našla saterana uza zid, vatra mi se gasila, hra mi je bila slomljena, tetiva mi je pukla, a Gajdal je bio u nesvesti iza mene. Nekim danima je tamo mogao da hoda, ali je drugim danima bio ošamućen, pa sam ga vukla na nosiljci koju sam donela."

„Nekim danima?", upita Met. „Koliko dugo si bila tamo?"

„Imala sam potrepština za dva meseca" odgovori Birgita mršteći se. „Ne znam koliko smo izdržali nakon što su nam nestale.

„Krvavi pepeo!" izusti Met, pa otpi dubok gutljaj piva.

„Kazala sam ti da ne ulaziš tamo", reče Birgita. „Pod pretpostavkom da i stigneš do svoje prijateljice, nećete uspeti da izađete. Tamo možeš da provedeš nedelje a da ne skreneš ni levo ni desno, već samo da ideš pravo, prolazeći hodnike i hodnike. Svi su isti. Velika dvorana može da bude i na tek nekoliko minuta hoda od tebe, ako znaš u kom smeru da pođeš. Ali svaki put ćeš je promašiti."

Met se zagleda u krčag, možda priželjkujući da je naručio nešto jače. „Predomišljaš se?", upita ga ona.