Tornjevi ponoći

Ne, pomislila je, suzbijajući to iskušenje pre nego što je stiglo da se rasplamsa. Obećala je da će Metu vratiti medaljon i to će i uraditi. Ne neki odlivak koji ne radi jednako dobro. Tutnula je oba medaljona u džep svoje haljine. Sada kada zna da ipak može naterati Meta da se rastane od tog svog medaljona, možda će ga moći naterati da joj ga da još jednom. Mada jeste zabrinuta zbog golama. Kako da izađe na kraj s tim stvorom? Možda ipak nije loša zamisao to da svim svojim stražarima podeli primerke te amajlije.

Pesma se završi, a poslednji visoki tonovi utrnuše kao sveća kojoj je nestalo fitilja. Kraj predstave usledi odmah nakon toga, kada ljudi s belim maskama iskočiše iz mraka. Svetlost jarko blesnu, od nečega bačenog u jednu od svetiljaka, i kada blesak iščile, videlo se kako Vališen mrtva leži na pozornici, s crvenom haljinom raširenom oko sebe kao da je reč o lokvi prosute krvi.

Gledaoci ustaše da zapljeskaju. Većinom su to bile Srodnice, mada nije bilo baš malo poslušnika drugih pozvanih Visokih sedišta. To su sve bili njeni saveznici. Dijelin, naravno, mladi Konejl Nortan i jednako mlada - ali dvostruko gorda - Katalin Hevin. Poslednja prisutna vlastelinka bila je Silvaza Kajren. Šta da misli o njoj? Elejna odmahnu glavom, pa gurnu lažni medaljon u torbicu i skromno se pridruži ostalima odavanjem priznanja. Izvođači će biti usredsređeni samo na nju. Ako im ne da neki znak odobravanja, kidaće živce čitave noći.

Kada je to završila, Elejna je pošla do obližnje primaće sobe, opremljene postavljenim stolicama širokih doručja, tako da se u njima može opušteno razgovarati. Na jednoj strani te prostorije bio je sto za posluživanje, za kojim je stajao sluga u blistavo čistoj crveno-beloj livreji. Stajao je s rukama iza leđa, s poštovanjem čekajući dok su posetioci lagano ulazili. Naravno, Elorijen nije bila prisutna - osnovna je pristojnost da gost sačeka da domaćin prvi ode. Mada Elorijen i Elejna nisu u najboljim odnosima, to nije razlog da se pokazuje nevaspitanje.

Ubrzo nakon što Elejna stiže, dođe i Elorijen. Dežmekasta žena je čavrljala s jednom Srodnicom, upadljivo zanemarujući ostala Visoka sedišta oko sebe. Činilo se kao da razgovara usiljeno. Verovatno je mogla u potpunosti izbeći da dođe u primaću sobu, ali Elejna je znala da će ta žena želeti da jasno stavi do znanja kako se nije predomislila i vezi s kućom Trakand.

Elejna se nasmešila, ali nije prišla toj ženi, već se okrenula Silvazi kada je ova ušla. Srednje građe, ta plavooka devojka bi možda i bila lepa samo da nije te bezizražajnosti njenog lica. Ne odsustva osećanja, kao što je to kod Aes Sedai. Potpune bezizražajnosti. Ponekad se činilo kao da je Silvaza samo krojačka lutka odevena da bi nekome bila pokazana. Mada, u drugim slučajevima, znala je da pokaže skrivene dubine i veliku promućurnost.

„Hvala na pozivu, veličanstvo", ravno kaza Silvaza, glasa blago jezivog zbog svoje jednoličnosti. „Ovo je bilo veoma prosvetljujuće.“

„Prosvetljujuće?", upita Elejna. „Nadala sam se da je to bilo uživanje."

Silvaza ništa ne odgovori. Pogleda Elorijen i tu na posletku pokaza neko osečanje. Ledenu mrskost, od koje se čovek ježi. „Veličanstvo, zašto si nju pozvala?"

„I kuća Kejren je nekada bila u lošim odnosima s Trakandima", odgovori Elejna. „Često biva da nam je najdragocenija odanost onih ljudi koje je najteže pridobiti."

„Veličanstvo, ona te neće podržati", odgovori joj Silvaza, glasa i dalje previše spokojnog. „Ne nakon onoga što je tvoja majka učinila."

„Kada je moja majka, pre mnogo godina, sela na presto", reče joj Elejna, bacajući pogleda ka Elorijen, „bilo je nekih kuća za koje se govorilo da ih nikada neće pridobiti. Ali to joj je ipak pošlo za rukom."

„Pa? Već imaš više nego dovoljno podrške, veličanstvo. Izvojevala si svoju pobedu."

„Jednu od njih."

Ostatak je ostao neizrečen. Postoji dug časti prema kući Tremejn. Ona ne traži Elorijeninu podršku samo zbog snaženja Lavljeg prestola, već i zbog toga da bi zacelila rascepe koje je izazvala njena majka dok je bila pod Gebrilovim uticajem. Ona to čini da bi povratila ugled svoje kuće i ispravila zla koja mogu da se isprave.

Silvaza to neće razumeti. Elejna je saznala za detinjstvo te jadne devojke; ona zacelo ne polaže mnogo u čast jednog Visokog sedišta. Silvaza izgleda veruje u samo dve stvari: silu i osvetu. Sve dok ona podržava Elejnu i može da se navodi, neće predstavljati opasnost. Ali ona nikada neće biti snažna potpora kuće Trakand kao što je neko poput Dijelin.

„Veličanstvo, kako ti služi moj pisar?", upita Silvaza.

„Valjda dobro", odgovori Elejna. On za sada nije došao ni do čega što bi moglo biti od vrednosti, mada mu Elejna nije ni dala dozvolu da za vreme ispitivanja učini bilo šta što bi se moglo nazvati preteranim. Našla se u klopci. Čini joj se kao da je čitavu večnost lovila tu družinu Crnih sestara. Sada ih je napokon pohvatala... ali šta da radi s njima?