Tornjevi ponoći

„Nisam se ništa pitala", odgovori ona. „Ali ne žalim zbog toga. Da li si se zaista ušunjao u dvor da bi se sastao sa mnom?"

Met slegnu ramenima. „Imam neka pitanja."

„O čemu?"

On vrati na glavu onaj smešni šal, a ona primeti da je šal po sredini rasečen. „Znaš", odgovori on. „O stvarima.“

Met je jedan od retkih ljudi koji znaju ko je zapravo ona. Nije valjda da misli na... „Ne", reče i okrenu se. „Ne želim da pričam o tome."

„Krvavi pepeo, Birgita! Potrebna su mi ta saznanja od tebe. Hajde, za ljubav starom prijatelju."

„Dogovorili smo se da ćemo jedno drugome čuvati tajne."

„Ma neću ja da odajem tvoje tajne", brzo joj kaza Met. „Ali vidiš, ima tu jedna stvar."

„Koja stvar?"

„Kula Gendžei."

„To nije stvar", reče mu ona. „Drži se što dalje od nje."

„Ne mogu."

„Naravno da možeš. To je plamena zgrada, Mete. Ne može da te juri."

„Baš smešno. Vidi, hoćeš li barem da me saslušaš uz krčag piva? Ovaj, mleka. Ja častim"

Ona na trenutak zastade, pa uzdahnu. „Naravno da ti krvavo častiš", progunđa, pa mu mahnu da nastavi. Uđoše u gostionicu, poznatu kao Veliko šetalište, koja je zbog kiše bila posećenija nego obično. Međutim, gostioničar je bio Birgitin prijatelj, pa je poslao izbacivača da skloni nekog pijanca koji je spavao za jednim stolom kako bi napravio mesta za nju.

Ona mu baci novčić u znak zahvalnosti, a on joj klimnu ružnom glavom - nedostajalo mu je nekoliko zuba, jedno oko i veći deo kose. Bio je to najzgodniji čovek u prostoriji. Birgita diže dva prsta da naruči piće - znao je da ona u poslednje vreme pije mleko - pa je mahnula Metu ka stolu.

„Mislim da u životu nisam video ružnijeg čoveka od onog gostioničara", reče Met dok su sedali.

„Nisi dovoljno dugo živ“, odgovori mu ona, pa se nasloni o zid i diže noge na sto. Bilo je taman dovoljno mesta da ona to uradi, pošto je sela na klupu u tom pregratku po dužini. „Da je Matori Snert nekoliko godina mlađi i da mu je neko nekoliko puta slomio nos, možda bih ga uzela u obzir. Ima lepe i široke grudi, pune kovrdžave dlake koju možeš da mrsiš prstima."

Met se isceri. „Jesam li nekada pominjao koliko je neobično ići na piće sa ženom koja tako priča o muškarcima?"

Ona slegnu ramenima. „Gendžei. Zašto za ime Normadovih ušiju želiš da ideš tamo?"

„Čijih ušiju?", upita Met.

„Odgovori mi kad te pitam."

Met uzdahnu, pa onda rasejano prihvati krčag kada mu ga služavka pruži. Neuobičajeno za njega, nije je pljesnuo po zadnjici mada ju je raskalašno odmerio dok je odlazila. „Krvave zmije i lisice drže nekoga ko mi je prijatelj", reče on pa smaknu šal s lica i dobro otpi piva.

„Ostavi ga. Ne možeš da ga spaseš, Mete. Ako je bio toliko glup da kroči u njihov predeo, zaslužuje sve što ga je snašlo."

„Reč je o ženi", odvrati Met. A, pomislila je Birgita. Krvava budala. Junak, ali svejedno budala.

„Ne mogu da je ostavim", nastavi Met. „Dužan sam joj. Sem toga, moj dobar prijatelj ide tamo bez obzira da li ja hoću ili neću. Moram da pomognem."

„Onda će oni zgrabiti sve troje", odgovori mu Birgita. „Vidi, ako uđeš kroz prolaze, onda si okovan sporazumima. Oni te u izvesnoj meri čuvaju, ali takođe te sputavaju. Ulaskom kroz lukove nećeš dospeti ni na jedno mesto koje će ti biti od koristi."

„A ako uđeš na drugi način?" upita Met. „Kazala si Olveru kako da otvori kulu."

„Zato što sam mu pričala priču za uspavljivanje! Svetlosti, nije mi na kraj pameti bilo da će neko od vas mamlaza zaista pokušati da uđe!"

„Ali ako uđemo tuda - da li bismo mogli da je nađemo?"

„Možda", reče Birgita, „ali nećete. Sporazumi neće biti na snazi, pa će tako Aelfini i Elfini moći da puste krv. Obično čovek mora da se brine zbog varki s jamama ili konopcima pošto oni ne mogu da..." Ona zaćuta, gledajući ga ispod oka. „Nego, kako si ono bio obešen?"

On pocrvene, pa se zagleda u piće. „Trebalo bi da stave plameno upozorenje na one lukove. Prođi ovuda i mogu da te krvavo obese. I obesiće te. Budalo.“

Birgita frknu. Pričali su o njegovim sećanjima. Trebalo je da sama sklopi kockice. „Ako uđeš nekim drugim putem, verovatno će pokušati i to. Prolivanje krvi u njihovom kraljevstvu može imati čudne posledice. Pokušaće da ti slome kosti pomoću nekog pada, ili da te opiju tako da zaspiš. A pobediće, Mete. To je njihov svet.“

„A šta ako varamo?" upita Met. „Gvožđe, muzika, vatra."

„To nije varanje. To je pamet. Svako s malo mozga ko uđe kroz kulu nosi sa sobom te stvari. Ali, Mete, odatle izađe samo jedan u hiljadu."

On se pokoleba, pa izvadi šačicu novčića iz džepa. „Šta misliš, kakvi su izgledi da će svi ovi novčići pasti tako da se vidi glava, ako ih bacim? Jedan u hiljadu?"

„Mete..."

On ih baci na sto. Padoše kao kiša. Nijedan se nije otkotrljao sa stola.

Met nije ni gledao novčiće. Gledao ju je pravo u oči dok su se oni zaustavljali. Ona ih pogleda. Dvadeset-trideset novčića. Svi su pali tako da se videla glava.

„Jedan u hiljadu su dobri izgledi", kaza on. „Za mene."