Tornjevi ponoći

Perin je jahao na čelu vojske koja je prvi put delovala kao da je jedinstvena. Zastava Majena, zastava Geldana, barjaci plemićkih kuća među izbeglicama. Čak i nekoliko barjaka koje su momci sašili da predstavljaju razne delove Dveju Reka. Iznad svih njih vijorila se vučja glava.

Lord Perin. Na to se nikada neće navići, ali možda je to ipak nešto dobro.

Potera Koraka kasom pored otvorene kapije, dok su vojnici marširali kroz nju i pozdravljali ga. Za sada su obasjani bakljama. Nadao se da će usmerivači kasnije moći da osvetle bojno polje.

Jedan čovek priđe Koraku i Perin oseti miris životinjskog krzna, zemlje i zečje krvi. Elijas je otišao u lov dok je čekao da se vojska prikupi. Da bi neko noću ulovio zečeve, mora da bude dobar lovac. Elijas je kazao da je tako veći izazov.

„Elijase, jednom si mi nešto rekao", kaza mu Perin. „Kazao si mi da bi trebalo da bacim sekira ako je ikada zavolim."

„Jesam."

„Mislim da se to odnosi i na vodstvo. Titule bi trebalo da dobijaju ljudi koji ih ne žele - tako mi se čini. Mislim da ću možda biti dobro, sve dok to imam na umu.“

Elijas se tiho zasmeja. „Lepo izgleda kada se onaj barjak vijori."

„Pristaje mi. Oduvek mi je pristajao. Samo ja nisam baš uvek pristajao njemu."

„Duboke misli za jednog kovača."

„Možda." Perin iz džepa izvadi kovačku slagalicu, onu koju je našao u Maldenu. Još mu nije pošlo za rukom da je rastavi. „Je li ti ikada bilo neobično što kovači deluju kao tako jednostavni ljudi, ali upravo oni prave ove plamene zagonetke, koje je tako teško prokljuviti?"

„Nikada nisam razmišljao o tome. Dakle, sada si napokon jedan od nas?"

„Ne“, odgovori Perin i skloni slagalicu. „Ja sam to što jesam. Napokon." Nije bio siguran šta se to u njemu promenilo. Ali možda je nevolja i bila u tome što je previše razmišljao.

Zna da je našao ravnotežu. Nikada neće biti kao Noam, čovek koji se izgubio i postao vuk. To mu je dovoljno.

Perin i Elijas čekali su neko vreme i gledali vojsku kako prolazi. S tim većim kapijama Putovanje je bilo lakše; svi borci će proći za manje od sat. Ljudi su dizali ruke da pozdrave Perina, mirišući ponosno. Njegova povezanost s vukovima nije ih plašila; zapravo, čak deluju manje zabrinuto sada kada su upućeni u sve pojedinosti. Pre toga je bilo nagađanja. Pitanja. Sada mogu da se naviknem na istinu. I da se ponosim njom. Njihov lord nije običan čovek. On je nešto posebno.

„Perine, moram da idem“, kaza mu Elijas. „I to noćas, ako mogu.“

„Znam. Poslednji lov je počeo. Idi s njima, Elijase. Srešćemo se na severu."

Ostareli Zaštitnik uhvati Perina za rame. „Ako se ne vidimo tamo, možda ćemo se sresti u snu, prijatelju moj.“

„Ovo je san“, smešeči se odgovori Perin. „I hoćemo se sresti opet. Ako budeš s vukovima, pronaći ću te. Dobar lov, Dugi Zube.“

„Dobar lov, Mladi Biče.“

Elijas se izgubi u mraku a da skoro nikakav zvuk nije načinio.

Perin dodirnu topao čekić na svom boku. Mislio je da će ta odgovornost biti još jedno breme na njegovim plećima. Ali sada kada ju je prihvatio - zapravo se oseća lakše. Perin Ajbara je bio običan čovek, ali Perin Zlatooki je simbol, i stvorili su ga ljudi koji ga slede. Perin tu nije imao nikakvog izbora; može samo da predvodi najbolje što ume. Ako to ne učini, simbol neće nestati, već će ljudi samo izgubiti veru u njega. Baš kao što se desilo s jadnim Aramom.

Žao mi je, prijatelju moj, pomislio je. Tebe sam najviše izneverio. Nema svrhe osvrtati se na to. Jednostavo će morati da tera dalje i da bude bolji. „Ja sam Perin Zlatooki", reče, „čovek koji razgovara s vukovima. Valjda je dobro biti taj čovek.“ On mamuznu Koraka kroz kapiju. Nažalost, Perina Zlatookog noćas čeka ubijanje.

Galad se probudio čim je šatorsko krilo zašuštalo. Odagnao je poslednje ostatke sna - budalaštine u kojoj je večerao s tamnokosom lepoticom savršenih usana i lukavog pogleda - pa se latio mača.

„Galade!“, siknu nečiji glas. Bio je to Trom.

„Šta je bilo?“, upita Galad, i dalje držeći šaku na balčaku.

„Bio si u pravu", reče mu Trom.

„U vezi sa čim?"

„Vratila se Ajbarina vojska. Galade, oni su na uzvisini neposredno iznad nas! Primetili smo ih samo slučajno; naši ljudi su motrili na put, kao što si nam naredio."

Galad opsova, pa se pridiže u sedeči položaj i zgrabi rublje. „Kako su se popeli tamo a da ih nismo primetili?"

„Mračne sile, Galade. Bajar je bio u pravu. Video si kojom se brzinom isprazni njihov logor."

Njihovi izviđači vratili su se pre sat vremena. Zatekli su Ajbarino logorište sablasno prazno, kao nastanjeno avetima. Niko ih nije video kako odlaze putem.

A sada ovo. Galad se brzo obuče. „Digni ljude na noge. Pokušaj da to uradiš tiho. Bio si pametan što nisi poneo nikakav izvor svetlosti; to bi možda zbunilo neprijatelja. Neka ljudi stave oklope u svojim šatorima."

„Da, moj gospodaru kapetane zapovedniče", odgovori Trom. Šuškanje obznani da je otišao.