Tornjevi ponoći

Padina se strmo spuštala sve do drevnog rečnog korita koje je prolazilo pored puta ispod brda. Put se prostirao iz smera Džehane, sve do podnožja ovih visoravni, gde je skretao prema Lugardu. Baš na toj krivini nalazila se jedna udolina, zaklonjena brdom, u kojoj su Beli plaštovi podigli svoje šatore, tako da su bili raspoređeni u krugovima.

Oblaci nisu bili gusti, tako da je bleda mesečina obasipala krajolik srebrnastom belinom. Pala je niska izmaglica, mahom se zadržavajući u rečnom koritu, gde je bila gusta i neprozirna. Perin je šestario pogledom preko tog prizora; pružao mu se jasan pogled na put u oba smera. Odjednom se ispod brda začu vika, a ljudi izjuriše iz šatora Belih plaštova i potrčaše prema konjima. Baklje se razbuktaše.

„Strelci napred!", zaurla Perin.

Dvorečani pojuriše do ruba svog uzvišenog položaja.

„Pešadija, odmah iza strelaca!" prodra se Perin. „Arganda, na levo krilo. Galene, na desno! Viknuću ako mi bude potrebno da nam raščistite bojište." Okrenu se pešadiji - koja se mahom sastojala od nekadašnjih izbeglica. „Momci, budite zbijeni. Ne spuštajte štitove i neka vam ruke u kojima držite koplja budu gipke. Strelci, natežite lukove!"

Faila poče da se preznojava. Ovo nije u redu. Perin zacelo neće valjda da...

On i dalje nije gledao Bele plaštove ispod njih. Zurio je u rečno korito s druge strane, možda stotinak jardi iza visoravni, koja se završavala strmom padinom zbog toga što ju je drevna reka podrivala. Perin je izgledao kao da vidi nešto što ostali ne vide. A sa onim njegovim zlatnim očima, možda i jeste tako.

„Milostivi", javi se Berelajn, terajući konja do njegovog i zvučeći očajnički. „Ako već moraš da napadneš, možeš li da poštediš zapovednika Belih plaštova? On bi se iz političkih razloga mogao pokazati korisnim."

„O čemu to priča?“, upita Perin. „Razlog zašto sam ovde baš i jeste da bih sačuvao Damodreda u životu.“

„Ti... šta?“, upita Berelajn.

„Milostivi!" odjednom uzviknu Grejdi, koji je jahao u blizini. „Osečam usmeravanje!“

„Šta je ono tamo?" viknu Džori Kongar i pokaza. „Nešto je u magli. To...“

Faila začkilji. Neposredno ispod vojske, u nekadašnjem rečnom koritu, prilike počeše da se ukazuju, kao da se dižu iz zemlje. Izvitoperena stvorenja sa životinjskim glavama i telima, upola viša od Perina, s grubim oružjem. Među njima su se kretale vitke i bezoke prilike u crnom.

Magla je kuljala oko njih dok su se kretale napred, obavijene pramičcima sumaglice. Stvorenja su se i dalje pojavljivala. Na desetine njih. Stotine. Hiljade.

Čitava vojska Troloka i Mirdraala.

„Grejdi, Niejlde!", zaurla Perin. „Svetlo!"

Jarke bele kugle pojaviše se u vazduhu. Sve više i više Troloka dizalo se iz magle, kao da ih ona rađa, ali delovali su zgranuto zbog svetlosti. Dizali su glave, čkiljili i zaklanjali oči.

Perin zagunđa. „Vidiš li ti to? Nisu bili spremni na nas; mislili su da će lako pregaziti Bele plaštove." Okrenu se, pa pređe pogledom po redovima iznenađenih vojnika. „Pa, ljudi - hoćete da me sledite u Poslednju bitku? Sada ćemo da je okusimo! Lukonoše, puštajte strele! Pošaljimo onaj Nakot Senke u jamu koja ih je okotila!"

Diže svoj novoiskovani čekić - i bitka otpoče.

41

Neočekivani saveznik

Galad je trčao s visoko podignutim štitom. Bornhald mu se pridružio, takođe držeći štit i bacajući svetiljku kada su se ona neprirodna svetla rasplamsala u vazduhu. Ni jedan ni drugi nisu progovarali. Kiša strela otpočeće svakog časa.

Stigoše do konja, gde im dva bojažljiva konjušara pružiše uzde. Galad spusti štit, osećajući se užasno izloženo dok se bacao Stamenom na leđa.

On okrenu konja i opet diže štit. Čuo je dobro poznato brujanje tetiva - u daljini - i strele kako pucaju dok padaju.

Nijedna nije pala ni blizu njega.

Oklevao je. Kugle koje su lebdele u vazduhu davale su svetlo kao da je pun mesec, a možda i jače od toga.

„Šta se dešava?“, upita Bornhald dok je konj pod njim usplahireno poigravao. „Zar su promašili? One strele padaju dobrano van logora.”

„Troloci!“ To se začuo krik iz logora. „Ima ih na hiljade! Približavaju se niz put!"

„Čudovišta!", prodra se neki prestravljeni Amadičanin. „Čudovišta Senke! Svetlosti, zaista postoje?“

Galad pogleda Bornhalda. Zagalopiraše ka logoru, dok su se beli plaštovi vijorili za njima, i pogledaše niz drum.

Ugledaše pokolj.

Talasi strela padali su iz vazduha, zarivajući se u rulju koja se sastojala od Nakota Senke. Stvorenja su urlala i kreštala, neka pokušavajući da jure ka Galadovom taboru, a druga da se popnu prema strelcima. Troloci odjednom poleteše u vazduh kada se tle ispod njih zatrese, a vatra pade s visine. Ajbarini usmerivači pridružili su se bici.