Tornjevi ponoći

Gavin se nasmeši. Spavaće u drugoj prostoriji? Ispod svega, u Egveni i dalje ima nešto od one staromodne gostioničareve kćerke. Egvene pocrvene kada oseti njegove misli.

„Zašto se ne bismo uzeli?" upita je Gavin. „Ovde i danas. Svetlosti, Egvena, ti si Amirlin - tvoja reč je zakon u Tar Valonu. Samo reci - i venčani smo."

Ona preblede; čudno što ju je baš to onespokojilo te noći. Gavin oseti kako ga izjeda strepnja. Kazala je da ga voli. Zar ne želi da...

Ali ne, on oseća ono što ona oseća. Voli ga. Zašto onda?

Kada je Egvena progovorila, zvučala je zgroženo. „Misliš da ću moći da pogledam roditelje u oči ako se udam a da oni ne znaju za to? Svetlosti, Gavine, moraćemo u najmanju ruku da pošaljemo nekoga po njih! A šta je sa Elejnom? Zar bi se ti oženio a da joj ne kažeš?"

On se nasmeši. „Naravno, u pravu si. Stupiću u dodir s njima."

„Mogu da..."

„Egvena, ti si Amirlin Tron. Čitav svet je breme na tvojim plećima. Pusti da ja to dogovorim."

„U redu", kaza ona i izađe napolje, gde ju je čekala Silvijana - streljajući Gavina pogledom, kao i obično. Egvena posla neke sluge da mu donesu krevet, a onda ona i njena Čuvarka odoše, praćene dvojicom Čubajnovih vojnika.

Gavin bi voleo da ode s njom. Možda još ima skrivenih ubica. Nažalost, u pravu je što ga je poslala na spavanje. Teško mu je da ostane na nogama. Kolena su mu zaklecala, a onda je primetio niz čaršavima pokrivenih tela napolju. Neće biti odneta sve dok ih sestre ne pregledaju. U ovom trenutku bilo je bitnije da nađu Mesanu - i traže druge ubice.

Škrgućući zubima, naterao je sebe da priđe čaršavima i da ih zagrne, otkrivši Selarkova i Mazoneova beživotna lica - nažalost, Selarkovo je bilo pored njegovog tela, pošto mu je glava bila odrubljena.

„Dobro ste se pokazali", reče im on. „Postaraću se da vaše porodice čuju da ste spasli život Amirlin Tron.“ Pobesneo je zbog toga što je izgubio tako dobre ljude.

Plamen spalio one Seanšane, pomislio je. Egvena je u pravu kada je o njima reč. Nešto mora da se učini.

On baci pogled u stranu prema ubicama koje su ležale pod čaršavima, odakle su virila stopala u mekoj crnoj obući. Dve žene i muškarac.

Pitam se..., pomislio je, pa im prišao. Stražari ga pogledaše kad on zagrnu čaršave, ali niko mu nije zabranio da to čini.

Ter’angreale je bilo lako prepoznati, mada samo zbog toga što mu je rečeno šta da traži. Istovetno prstenje od crnog kamenja, na srednjem prstu desne šake. Prstenje je bilo izrezbareno u obliku trnovite loze. Izgleda da nijedna Aes Sedai nije prepoznala o čemu je reč - makar ne još. Gavin skide sva tri prstena pa ih tutnu u džep.

Lan je osećao nešto - uočljivu razliku u osećanjima koja su se krila u pozadini njegovog uma. Navikao se da ih zanemaruje kao i ženu koju predstavljaju.

U poslednje vreme, ta osećanja su se promenila. Sve je sigurniji da je Ninaeva preuzela njegovu vezu. Može da je prepozna po osećaju. Kako da ne prepozna tu strast i nežnost? Osećaj je... neverovatan.

Zagleda se niz put. On je vijugao oko jedne padine, da bi nakon toga pravo kao strela vodio ka upadljivoj tvrđavi. Granica između Kandora i Arafela bila je obeležena zamkom Srebrenzid - velikom utvrdom podignutom sa obe strane Firčonskog prolaza. Bila je to zadivljujuća tvrđava - zapravo dve, pri čemu su obe bile sazdane neposredno uz okomite litice uzanog prolaza, nalik na klisuru. Baš kao dve strane ogromnog dovratka.

Da bi neko prošao kroz prolaz, mora da pređe pozamašnu razdaljinu između dva kamena zida načičkana prorezima za strelce, što veoma delotvorno može da zaustavi vojske koje se kreću bilo iz jednog, bilo iz drugog smera.

Svi Krajišnici su saveznici. Ali to nimalo ne sprečava Arafeljane da postave lepu tvrđavu koja preči put do Šol Arbele. Ispred te tvrđave bilo je okupljeno na hiljade ljudi, razbijenih u manje skupine. Iznad nekih se vijorio barjak Malkijera - Zlatni ždral - a iznad drugih su bile razvijene zastave Kandora ili Arafela.

„Ko je od vas prekršio svoj zavet?“, upita Lan, osvrćući se prema karavanu.

Ljudi samo odmahnuše glavama.

„Niko nije morao da krši zavet“, odvrati Ander. „Šta si drugo mogao da radiš? Da presećeš kroz Slomljene zemlje? Zarubljena brda? Ili ćeš proći ovuda, ili nećeš nikud. Oni to znaju - i zato te čekaju."

Lan zagunđa. To je verovatno tačno. „Mi smo karavan", glasno kaza. „Upamtite, ako bilo ko pita, možete da kažete da smo Malkijerci. Možete da kažete da čekate svog kralja. To je istina. Ne smete da pomenete da ste ga našli."

Ostali su delovali uznemireno, ali nisu se bunili. Lan pođe niz padinu, a njihov karavan, koji se sastojao do dvadeset kola, ratnih atova i slugu, pošao je za njim.

Oduvek se brinuo da će se to desiti. Nije moguće povratiti Malkijer. Ma koliko njihove vojne snage bile velike, samo će izginuti. Napad? Na Pustoš? Besmisleno.