Tornjevi ponoći

Ne može to da traži od njih. Ne može to da im dopusti. Nastavljajući niz put, postajao je sve odlučniji u tome. Ti hrabri ljudi, koji su razvili one stegove... trebalo bi da se priključe šijenarskoj vojsci i da se bore u bici koja nešto znači. On neće da im uzme živote.

Smrt je lakša od pera... Rakim mu je na njihovom putešestviju to nekoliko puta sasuo u lice. On je sledio Lana pre dve decenije, za vreme Aijelskog rata. Dužnost je teža od planine.

Lan ne beži od dužnosti. Hrli ka njoj. Ipak, prizor onih logora ganuo ga je kada je stigao do dna padine pa pojahao napred. Ljudi koji su tu čekali bili su u jednostavnoj ratničkoj odeći, sa hadorijima, a žene su na čelima nosile ki’saine. Neki ljudi su nosili kapute sa zlatnom krunom na ramenima - oznakom kraljevske garde Malkijera. To bi obukli samo ako su njihovi očevi ili dedovi služili u toj gardi.

Bukama bi se zaplakao od tog prozora. Mislio je da su Malkijerci nestali kao narod, da su slomljeni, skršeni i da su se utopili u druge narode. Ali eto ih tu - okupili su se na poziv sa oružjem upućen najtišim mogućim šapatom. Mnogi od njih su stariji ljudi. Lan je bio u pelenama kada je njegovo kraljevstvo palo, a oni koji su taj dan upamtili kao odrasli muškarci sada su u sedmoj ili osmoj deceniji. Kosa im je seda, ali i dalje su ratnici - i poveli su sa sobom svoje sinove i unuke.

„Taisar Malkijer!", viknu jedan čovek kada Lanov karavan prođe pored njega. Poklik se ponovio desetak, dvadesetak puta kada su videli njihov hadori. Izgleda da ga niko nije prepoznao. Pretpostavili su da je došao iz istog razloga kao oni.

Poslednja bitka se bliži, pomislio je Lan. Moram li da im uskratim pravo da se bore uz mene?

Da, mora. Najbolje je da prođe neopaženo i da ga niko ne prepozna. Gledao je netremice napred, sa šakom na balčaku a usana čvrsto stisnutih. Ali svaki poklič Tai’šar Malkijer terao ga je da se ispravi u sedlu. Svaki taj poklič kao da mu je davao snagu i terao napred.

Kapije između dve tvrđave bili se otvorene, mada su vojnici proveravali sve koji su prolazili. Lan zauzda Mandarba, a njegovi ljudi zaustaviše se pored njega. Je li moguće da Arafeljani imaju naređenja da motre i da ga čekaju? Kakav drugi izbor ima nego da nastavi dalje? Obilazak tvrđave trajao bi nedeljama. Njegov karavan sačekao je svoj red, pa prišao stražarskoj postaji.

„Svrha?“, upita jedan od uniformisanih Arafeljana, kose u pletenicama.

„Putujem za Fal Moran“, odgovori Lan. „Zarad Poslednje bitke.“

„Nećeš da sačekaš ovde, kao ostali?“, upita stražar, pa mašući rukom u oklopnoj rukavici pokaza okupljene Malkijerce. „Svog kralja?"

„Ja nemam kralja", tiho odgovori Lan.

Vojnik lagano klimnu, češući se po bradi, a onda mahnu da nekoliko njegovih potčinjenih pregleda šta je u kolima. „Moraće da se plati carina na ovo."

„Nameravam da to dam Šijenarcima koji će se boriti u Poslednjoj bici", odgovori mu Lan. „Bez naplate."

Stražar izvi obrvu.

„Dajem ti reč da je tako", tiho mu kaza Lan, gledajući ga pravo u oči.

„Onda bez carine. Taisar Malkijer, prijatelju."

„Taisar Arafel." Lan mamuznu konja. Mrzi to što jaše kroz Srebrenzid; uvek se oseća kao da ga hiljadu strelaca drži na oku, s napetim lukovima. Troloci se tu neće lako probiti, ako Arafeljani budu primorani da se povuku toliko daleko. Bilo je vremena kada se to dogodilo - i svaki put su se tu oduprli, baš kao u doba Jakobina Neustrašivog.

Lan je gotovo sve vreme zadržavao dah. Osećaj zahvalnosti preplavi ga kada stiže na drugu stranu, pa potera Mandarba na put koji je vodio ka severoistoku.

„Al’Lane Mandragorane?" neko mu doviknu iz daljine.

Lan se ukoči. Taj povik se začuo odozgo. Okrenu se, gledajući levu utvrdu. Nečija glava virila je kroz prozor.

„Svetlost neka je hvaljena, to jesi

ti!“, viknu taj glas. Glava se vrati unutra.

Lanu dođe da se da u beg. Ali ako to bude učinio, ta osoba će zacelo pozvati ostale. Čekao je. Prilika je istrčala iz jedne tvrđave. Lan ga prepozna: bio je to dečak koji još nije izrastao u muškarca, u crvenoj odori i sa skupocenim plavim plaštom. Kajsel Noramaga, unuk kraljice Kandora.

„Lorde Mandragorane", reče mu mladič dotrčavajući. „Došao si! Kada sam čuo da je Zlatni ždral razvijen..."

„Ja ga nisam razvio, prinče Kajsele. Namera mi je bila da jašem sam.“

„Naravno. Ja bih voleo da jašem s tobom. Mogu li?“

„To nije pametan izbor, visosti", odgovori mu Lan. „Majka ti je na jugu; pretpostavljam da tvoj otac vlada u Kandoru. Trebalo bi da si s njim. Šta tražiš ovde?“

„Pozvao me je princ Kendral", odgovori Kajsel. „A otac mi je naredio da dođem. Obojica nameravamo da jašemo s tobom!"

„Zar i Kendral?", zgroženo upita Lan. Unuk arafelskog kralja? „Mesto vam je s vašim narodima!"