Tornjevi ponoći

„Naši preci dali su zavet", odgovori mladič. „Zavet da štite i da brane. Taj zavet je jači od krvi, lorde Mandragorane. Jači je od volje ili izbora. Tvoja žena nam je kazala da te čekamo ovde; kazala je da češ možda pokušati da prođeš a da nam se ne javiš."

„Kako si me prepoznao?", upita ga Lan, pokušavajući da obuzda svoj bes.

„Konj", odgovori Kajsel, klimajući glavom ka Mandarbu. „Kazala je da ćeš možda pokušati da se prerušiš - ali da nikada nećeš ostaviti tog konja."

Plamen spalio tu ženu, pomislio je Lan slušajući kako se zov pronosi kroz tvrđavu. Savladan je. Prokleta bila Ninaeva i blagoslovena bila. Pokušao je da joj kroz vezu pošalje osećaj ljubavi i ljutnje.

A onda, duboko uzdahnu i popusti. „Zlatni ždral leti za Tarmon Gai’don", tiho izusti. „Neka svaki muškarac ili žena koji želi da mu se pridruži pođe i neka ga sledi u borbu."

On sklopi oči kada se začu povik, koji se ubrzo pretvori u klicanje - a onda u riku.

43

Malo čaja

„A ti Aša’mani tvrde da su se oslobodili opačine?" upita Galad dok su on i Perin Ajbara biranim koracima prelazili preko bojišta.

„Tako je", odgovori Perin. „A sklon sam tome da im poverujem. Zašto bi lagali?"

Galad izvi jednu obrvu. „Ludilo?"

Perin na to klimnu. Ovaj Perin Ajbara je zanimljiv čovek. Drugi često pobesne kada Galad kaže ono što misli, ali on sada lagano počinje da shvata kako s Perinom ne mora da se suzdržava. Taj čovek dobro odgovara na iskrenost. Ako jeste

Prijatelj Mraka ili Nakot Senke - onda je veoma čudan.

Obzorje se zarumenelo. Svetlosti, zar je noć već prošla? Tle je bilo zastrto leševima, uglavnom troločkim. Smrad spaljenog mesa i krzna izazivao je mučninu mešajuči se s mirisom krvi i blata. Galad je bio iznuren.

Dozvolio je jednoj Aes Sedai da ga Izleči. Garet Brin je voleo da kaže: „Kada pošalješ u boj svoju rezervu, nema svrhe da čuvaš izviđače." Ako če več pustiti svoje ljude da spasavaju Aes Sedai, onda i on može da prihvati njihovo Lečenje. Nekada mu to nije toliko smetalo.

„Možda", odgovori Perin. „Možda su Aša’mani ludi, a opačina nije očišćena. Ali dobro su mi služili i mislim da su zaslužili pravo da im verujem sve dok mi ne pokažu nešto suprotno. Lako je moguće da ti i tvoji ljudi svoje živote dugujete Grejdiju i Niejldu.“

„Zahvalan sam im zbog toga“, reče Galad, preskačući lešinu ogromnog Troloka s medvedom njuškom. „Mada će veoma malo mojih ljudi izraziti takav stav. Ajbara, nisu sigurni šta da misle o tvom učešću u bici."

„I dalje misle da im nekako smeštam?"

„Možda", odgovori Galad. „Ili si Prijatelj Mraka neprevaziđene lukavosti, ili si zaista uradio to što kažeš - došao da spaseš moje ljude uprkos tome kako smo se ponašali prema tebi dok si bio u našim rukama. U tom slučaju, ti si častan čovek. Verujem da bi ti život bio daleko lakši da si nas pustio da izginemo."

„Ne", odgovori Perin. „Sve i jedan mač biće potreban u Poslednjoj bici, Galade. Sve i jedan."

Galad zastenja, pa kleknu pored jednog vojnika s crvenim plaštom i okrenu ga. Plašt nije bio crven već beo - samo natopljen krvlju. Ranun Sinah neće dočekati Poslednju bitku. Galad sklopi mladiću oči, pa tiho izgovori molitvu Svetlosti u njegovo ime.

„Šta ćete sada ti i tvoji?" upita Perin.

„Nastavićemo put", odgovori Galad ustajući. „Na sever, na moja imanja u Andoru, da se pripremimo."

„Mogao bi..." Perin se ukoči, pa se okrenu i potrča preko bojišta.

Galad požuri za njim. Perin stiže do jedne gomile Troloka, pa poče da razmiče tela. Galad začu veoma slabašan zvuk. Ječanje. On pomože Perinu da pomeri ubijenu zver s glavom jastreba, čije su previše ljudske oči zurile ukočeno i beživotno.

Ispod nje, jedan mladić trepćući diže pogled. Bio je to Džerum Nus, jedan od Dece.

„O, Svetlosti", promuklo izusti mladić. „Boli. Mislio sam da sam mrtav. Mrtav..."

Bok mu je bio rasečen. Perin žurno kleknu, pa pridiže mladiću glavu i dade mu da otpije malo vode dok je Galad iz torbe koju je nosio sa sobom vadio zavoj i previjao mu ranu. Bila je gadna. Nesrečni mladić će sasvim sigurno umreti. On...

Ne, shvatio je Galad. Imamo Aes Sedai. Bilo mu je teško da se navikne da tako razmišlja.

Džerum je plakao od sreće, držeći Perina za ruku. Mladić je delovao kao da ne zna gde se nalazi. Izgleda da nimalo nije mario za te zlatne oči.

„Pij, sine", reče mu Perin blagim glasom. Nežno. „Sve je u redu. Pronašli smo te. Bićeš dobro."

„Čini mi se kao da sam satima vikao“, odgovori mladić. „Ali tako sam slab, a oni su bili na meni. Kako... kako si me našao?“

„Imam dobar sluh“, odgovori Perin. Klimnu Galadu, pa zajedno digoše mladića - Perin hvatajući ga ispod mišica, a Galad za noge. Pažljivo su ga preneli preko bojnog polja. Mladić je nastavio da mrmlja, lagano gubeći svest.