Tornjevi ponoći

On se ukoči i okrenu, prelazeći pogledom po šumi iza sebe. S njegove desne strane bila je osušena i uvela; sleva, šumarak je bio redak. Nikoga nije video.

Jesam li se previše naprezao?, zapita se češući se po glavi i nastavi da hoda. Umišljam stvari koje...

Opet ga nešto lagano pogodi u glavu. Munjevito se okrenu i vide kako nešto pada na travu. Namršti se, pa kleknu i uze ga u ruku. Žir. A onda ga još jedan pogodi u čelo. Doleteo je iz šume.

Perin zareža i zađe među drveće. Možda neko dete iz logora? Pred njim je bio veliki hrast, debla dovoljno širokog da se neko iza njega sakrije. Oklevao je kada mu se približio. Da nije reč o nekoj zamci? Spusti ruku na čekić i krenu napred mic po mic. Drvo je bilo niz vetar, pa nije mogao da uhvati miris...

Nečija šaka odjednom izlete iza debla, držeći smeđu vreću. „Uhvatio sam jazavca", začu se poznati glas. „Hoćeš da ga pustimo na seosku livadu?"

Perin se ukoči, a onda se grohotom zasmeja. Obiđe deblo i zateče priliku u crvenom kaputu visokog okovratnika - opervaženog zlatom - i u lepim smeđim pantalonama, kako sedi na korenu stabla koji je štrčao iz zemlje, dok mu je pored gležnjeva bila vreća u kojoj se nešto migoljilo. Met je lenjo žvakao dugo parče goveđe pršute, a na glavi mu beše crni šešir širokog oboda. Uz drvo pored njega bilo je naslonjeno crno koplje sa širokim sečivom. Odakle mu tako lepa odeća? Zar se nije nekada žalio zbog toga što Rand nosi takve stvari?

„Mete?", upita Perin, bezmalo toliko zatečen da je ostao bez reči. „Šta tražiš ovde?"

„Hvatam jazavca", odgovori Met i prodrma vreću. „Znaš, to je krvavo teško - naročito kada nemaš mnogo vremena."

Vreća zašušta i Perin iz nje začu tiho režanje. Čulo njuha govorilo mu je da je u vreći zaista nešto živo. „Zaista si uhvatio jazavca?"

„Recimo da žalim za mladošću."

Perin nije znao da li da grdi Meta ili da se smeje - mada je baš ta mešavina osećanja uobičajena u Metovoj blizini. Srećom, boje nisu igrale Perinu pred očima sada kada su blizu jedan drugome. Svetlosti, to bi bilo zbunjujuće. Ali Perin se jeste osećao... kako treba.

Vitki čovek se nasmeši, pa spusti vreću i ustade, pružajući mu ruku. Perin je prihvati, ali povuče Meta u srdačan zagrljaj.

„Svetlosti, Mete", reče mu Perin. „Kao da je prošla čitava večnost!"

„Ceo život", odgovori mu Met. „Možda i dva. Izgubio sam račun. U svakom slučaju, ceo Kaemlin već bruji od vesti o tvom dolasku. Shvatio sam da je jedini način da ti poželim dobrodošlicu taj da se iskradem kroz onu kapiju i da te nađem pre svih ostalih." Met uze koplje i spusti ga na rame, tako da mu je sečivo bilo okrenuto ka leđima.

„Šta si radio? Gde si bio? Je li Tom s tobom? Šta je s Ninaevom?"

„Tako mnogo pitanja", kaza Met. „Koliko je onaj tvoj logor bezbedan?"

„Koliko ma koje drugo mesto."

„Onda nije dovoljno bezbedan." Met se uozbilji. „Vidi, Perine - jure nas neki baš opasni ljudi. Došao sam da bih te upozorio da se dodatno paziš. Ubice će te ubrzo pronaći, pa bi najbolje bilo da budeš spreman na njih. Moramo da porazgovaramo - ali ne želim da to radimo ovde."

„Onda gde?"

„Naći ćemo se u gostionici zvanoj Srečna gomila u Kaemlinu. O - i ako nemaš ništa protiv - hteo bih da pozajmim jednog od onih tvojih momaka u crnim kaputima, ali samo nakratko. Potrebna mi je kapija."

„Zbog čega?"

„Objasniću ti - ali kasnije." Met ga pozdravi uhvativši rub šešira, pa se okrenu i otrča kroz i dalje otvorenu kapiju koja je vodila u Kaemlin. „Zaista", doviknu okrećući se i na trenutak trčeći unazad. „Budi na oprezu, Perine."

To rekavši, projuri pored nekoliko izbeglica i kroz kapiju. Kako li mu je pošlo za rukom da prođe pored Grejdija? Svetlosti! Perin odmahnu glavom, pa se sagnu da razveže vreću i pusti jadnog jazavca kojeg je Met uhvatio.

45

Ponovni sastanak

Elejna se probudila u svom krevetu, krmeljivih očiju. „Egvena?", rasejano izusti. „Šta?“

Poslednja sećanja na san rastakala su se kao med u toplom čaju, ali Egvenine reči ostale su urezane u Elejninom umu. Guja je pala, poslala joj je Egvena. Tvoj brat se vratio na vreme.

Elejna se pridiže, osećajući kako je preplavljuje olakšanje. Čitavu noć provela je pokušavajući da usmerava dovoljno da bi svoj ter’angreal za snevanje naterala da radi, ali sve se pokazalo uzaludnim. Kada je otkrila da je Birgita oterala Gavina - dok je Elejna sedela u svojoj sobi, besna zbog toga što ne može da prisustvuje sastanku sa Egvenom - poludela je koliko se naljutila.

Pa, izgleda da je Mesana poražena. A šta li je bilo ono u vezi s njenim bratom? Nasmešila se. Možda su on i Egvena razrešili svoje razmirice.

Jutarnja svetlost provlačila se kroz draperije. Elejna se zavalila u krevet, osećajući snažnu toplinu kroz vezu s Random. Svetlosti, kakav predivan osećaj. Čim ju je to obuzelo, tmurni oblaci nad Andorom samo su se raspršili.