Tornjevi ponoći

Kucanje se začu na vratima, koja se potom odškrinuše i otkriše gostioničara, jednog mladog čoveka po imenu Denezel. Bio je visok, mršavog lica i obrijane glave. Po svemu što je Perin mogao da vidi, taj čovek samo što nije Zmajuzaklet. Čak je i naručio Randov portret i okačio ga u trpezariji. Nije ni loš. Liči na njega.

„Izvinjavam se, gazda-Grimizni", reče Denezel, „ali sluga gazda-Zlatnog uporno traži da razgovara s njim."

„Sve je u redu", odgovori Perin.

Grejdi proturi preplanulo lice u sobu, a Denezel ode.

„Ho, Grejdi", reče Met i mahnu mu. „Jesi li skoro digao u vazduh nekoga zanimljivog?"

Aša’man oprljen vetrom i suncem namršti se, sve vreme gledajući Perina.

„Milostivi, gospa Faila me je zamolila da te podsetim kada otkuca ponoć."

Met zazvižda. „Vidiš, zato sam ja svoju ženu ostavio u drugom kraljevstvu."

Grejdi se namršti još više.

„Hvala ti, Grejdi", kaza mu Perin i uzdahnu. „Nisam shvatio koliko je kasno. Poći ćemo ubrzo."

Aša’man klimnu, pa ode.

„Plamen ga spalio", opsova Met. „Zar taj čovek ne može da se makar nasmeši? Plameno nebo je dovoljno turobno samo po sebi, tako da ljudi ne moraju baš da se trude da ga oponašaju."

„Pa, sine", reče mu Tom sipajući pivo, „nekim ljudima svet nije naročito smešan u poslednje vreme."

„Besmislica", odvrati Met. „Svet je veoma smešan. Čitav krvavi zemni šar mi se smeje u brk. Da ti kažem ja nešto, Perine - moraš malo da se primiriš, pošto svuda kruže oni crteži s našim likom."

„Ne znam kako da to izvedem", odgovori mu Perin. „Moram da predvodim vojsku i imam ljude o kojima moram da se staram."

„Momče, mislim da ti nisi dovoljno ozbiljno primio Verinino upozorenje", kaza mu Tom, odmahujući glavom. „Jesi li ikada čuo za narod po imenu Banati?"

„Ne“, odgovori Perin, gledajući Meta.

„Banati su bili divljaci koji su lutali onim što je sada Almotska ravnica", reče mu Tom. „Znam nekoliko lepih pesama o njima. Vidiš, razna plemena su svoje vođe uvek bojila u crveno, da bi se isticali."

Met uze još zalogaj sira. „Krvave budale. Bojili su svog vođu u crveno? To bi ga učinilo metom za sve i jednog vojnika na bojnom polju!"

„U tome jeste stvar", objasni Tom. „Vidiš, to je bio izazov. Kako bi njihovi neprijatelji inače mogli da ga nađu i da se okušaju protiv njega?"

Met frknu. „Ja bih obojio u crveno nekoliko vojnika kako bih im skrenuo pažnju sa sebe, a onda naredio svojim strelcima da njihovog vođu načičkaju strelama dok svi ostali pokušavaju da ulove ljude za koje misle da predvode moju vojsku."

„Zapravo", odgovori mu Tom i otpi gutljaj piva, „to je upravo ono što je Vilijam Krvnik učinio u svojoj prvoj - i poslednjoj - bici protiv njih. Pesma o Stotinu dana govori o tome. Sjajan potez. Čudi me što si čuo za tu pesmu - malo je poznata, a bitka se odigrala tako davno da u većini istorijskih knjiga nije ni zabeležena."

Iz nekog razloga, Met je zbog te primedbe zamirisao usplahireno.

„Hoćeš da kažeš da mi pravimo mete od sebe?", reče Perin.

„Hoću da kažem", odgovori Tom, „da je vama momcima sve teže i teže da se sakrijete. Kud god krenete, barjaci obznanjuju da ste stigli. Ljudi pričaju o vama. Napola sam ubeđen da ste ovoliko dugo preživeli samo zahvaljujući tome što Izgubljeni nisu znali gde da vas nađu."

Perin klimnu, razmišljajući o zamci u koju njegova vojska umalo što nije upala. Ubice po mraku neumitno će uslediti. „Pa šta bi onda trebalo da uradim?"

„Met svake noći spava u drugom šatoru", odgovori Tom. „A ponekad i u gradu. Ti bi trebalo da probaš tako nešto. Grejdi može da otvara kapije, zar ne? Zašto mu ne bi rekao da ti svake noći otvara kapiju u tvom šatoru? Iskradi se i spavaj negde drugde, pa se vrati ujutru. Svi će pretpostaviti da si u šatoru. Ako ubice i napadnu - ti nećeš biti prisutan."

Perin zamišljeno klimnu. „Još bolje - mogao bih da u šatoru ostavim petoro ili šestoro Aijela, da čekaju na oprezu."

„Perine", reče mu Met, „to je krajnje podmuklo." Nasmeši se. „Prijatelju moj, menjaš se nabolje."

„Od tebe ću to prihvatiti kao pohvalu", reče mu Perin. Zastade, pa dodade: „Biće teško."

Tom se zasmeja. „Znaš, u pravu je on. Jesi se promenio. Šta se desilo onom tihom i nesigurnom dečaku kojem sam pomogao da pobegne iz Dve Reke?"

„Prošao je kroz kovačku vatru", tiho odgovori Perin.

Tom klimnu, kao da razume šta je on hteo da kaže.

„A ti, Mete?", upita ga Perin. „Mogu li nekako da ti pomognem? Možda da ti omogućim da Putuješ između šatora?"

„Ne, biću dobro."

„Kako ćeš se zaštititi?"

„Mozgom."

„Dakle, planiraš da ga negde nađeš?", upita ga Perin. „I bilo je krajnje vreme,"

Met frknu. „Šta svi hoće od mene i mog mozga? Veruj mi, biću dobro. Podseti me da ti ispričam o noći kada sam prvi put shvatio da mogu da pobedim u svakoj kockarskoj igri, samo ako hoću. Dobra je to priča. Ima u njoj i padanja s mostova. To jest, makar s jednog mosta."

„Pa... mogao bi nam je sada ispričati", predloži Perin.

„Nije pravi trenutak. Zapravo, to nije ni bitno. Vidiš, ubrzo odlazim na put."

Tom je mirisao uzbuđeno.