Tornjevi ponoći

Možda Lučonoše mogu. Obično dolaze iz tog pravca. Njihov logor nalazio se ispred nje i blistao je u mraku. Taj sjaj beše previše ravnomeran da bi ga stvarala neka vatra. Dopirao je iz kugli koje oni nose sa sobom. Mic po mic, prilazila im je sve bliže, čučeći, a bose noge i šake bile su joj prašnjave. S njom je bilo nekoliko muškaraca i žena koji pripadaju Narodu. Prljava lica, zamršena kosa. Na muškarcima čupave brade.

Rasparena odeća. Dronjave čakšire, nešto što su nekada možda bile košulje. Bilo šta da danju brani od sunca, jer sunce ume da ubije. Malidra je poslednja od četiri sestre; dve su umrle od sunca i gladi, a jedna od ugriza zmije.

Ali Malidra je preživela. Preživela je strepeći. Najbolje je pratiti Lučonoše. To jeste opasno, ali ona da jedva više i primećuje opasnost. To se dešava kada doslovce sve može da te ubije.

Malidra prođe pored jednog žbuna, držeći na oku stražare Lučonoša. Dva osmatrača, sa onim svojim dugim oružjem nalik na palice. Malidra je jednom našla to oružje na nekom lešu, ali nije mogla ništa da uradi s njim. Lučonoše znaju mađije, iste one mađije koje im stvaraju hranu i svetla. Mađije koje ih greju kada su noći studene.

Ta dvojica imala su na sebi čudnu odeću. Čakšire su im predobro skrojene, kao i kaputi načičkani džepovima i blistavim komadićima metala. I jedan i drugi nosili su šešire, mada je jednom od njih šešir visio na leđima, zakačen za vrat tankom kožnom vrpcom. Čavrljali su. Nisu imali brade kao Narod, a kosa im je bila tamnija.

Jedna od drugih pripadnica Naroda približi se previše, a Malidra zasikta na nju. Žena je prostreli pogledom, ali se udalji. Malidra je ostala na samom rubu svetlosti. Lučonoše je neće videti. Njihove čudne blistave kugle otežavaju im da vide u mraku.

Obišla je njihova ogromna kola. Konja nije bilo. Samo kola, dovoljno velika da u njih stane desetoro ljudi. Danju su se kretala pomoću neke mađije, kotrljajući se na točkovima širokim skoro koliko je Malidra visoka. Čula je - kako se među Narodom priča šapatom i od čoveka do čoveka - da Lučonoše na istoku prave ogroman drum, koji će proći pravo kroz Pustaru. Drum prave postavljajući na zemlju čudno komade metala. Previše je veliko da bi moglo da se istrgne, mada joj je Džoršem pokazao veliki klin koji je negde našao. Koristio ga je da skida meso s kostiju.

Prošlo je prilično vremena otkad je poslednji put dobro jela - otkad im je pošlo za rukom da pre dve godine ubiju onog usnulog trgovca. Još pamti tu gozbu i kako su kopali po njegovim stvarima i kako je ona jela sve dok je trbuh nije zaboleo. Bio je to tako čudan osećaj - istovremeno čudesan i bolan.

Većinom su Lučonoše previše oprezne da bi ih ona ubila u snu. Ne usuđuje se da se suoči s njima kada su budni. Mogu jednim pogledom postići da ona nestane.

Bojažljivo, dok su je pratili neki drugi iz Naroda, obišla je kola i prišla sa zadnje strane. Lučonoše su tu bacile ostatke svoje večere. Prišunjala se i počela da kopa po smeću. Bilo je nešto ostataka mesa i sala. To je željno zgrabila - držeći ih uz telo da drugi ne bi videli - i natrpala ih u usta. Osećala je kako joj pesak škripi između zuba, ali meso je hrana. Žurno je nastavila da prebira po smeću.

Obasja je jarka svetlost. Ona se ukoči, a ruka joj stade na pola puta do usta. Drugo dvoje iz Naroda zavrištaše i pobegoše. I ona pokuša da pobegne, ali spotače se. Začu se siktaj - oružje jednog od Lučonoša - i nešto je potapša po leđima. Kao da ju je pogodio kamičak.

Ona se sruši na zemlju, odjednom prožeta oštrim bolom. Svetlost brzo oslabi. Treptala je, kako su joj se oči prilagođavale dok je osećala kako joj život klizi kroz prste.

„Rekao sam ti“, začu se jedan glas. Dve senke stadoše ispred svetla. Mora da beži! Pokuša da ustane, ali pode joj za rukom jedino da se slabašno zakoprca.

„Krv i gar, Flerne“, reče drugi glas. Jedan obris kleknu pored nje. „Jadnica. Skoro je dete. Nije pravila nikakvu štetu."

Flern frknu. „Nikakvu štetu? Imao sam prilike da vidim ove stvorove kako pokušavaju da zakolju čoveka na spavanju. I to zbog njegovog smeća. Krvave napasti."

Druga senka je pogleda, a ona na tren vide sumorno lice. Treperave oči. Kao zvezde. Čovek uzdahnu i ustade. „Sledeči put ćemo zakopati smeće." Vratio se prema svetlosti.

Onaj drugi čovek, Flern, ostao je da je gleda. Je li to njena krv? Svuda po njenim šakama, mlaka kao voda koja je predugo na suncu?

Smrt je nije iznenadila. Na neki način, očekivala ju je većim delom svojih osamnaest godina.

„Krvavi Aijeli", reče Flern, a njoj se pogled ugasi.

Avijendino stopalo se spusti na kamene ploče ruideanskog trga, a ona zgranuto trepnu. Sunce je stiglo na drugo mesto na nebu. Sati su prošli.